/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Potpuno sam svesna da svako od nas ima drugačiju definiciju, onog što ga čini srećnim i šta mu ispunjava život onakvim, kakvim ga želi. Nekako sam ubeđena, da među srećnijim ljudima, spadaju umetnici, jer umeju svoja osećanja, potrebe i emocije da pretoče u muziku, sliku, pesmu...Verovatno i pasionirani putnici po svetu, poprilično svoju zbirku lepih životnih uspomena, čuvaju u maloj fioci u komodi, a veći deo u svom srcu i mislima...Čula sam i za mnoge, koji su bolovali, pa na sreću svih uspeli da se izleče, počnu da žive život onako kako su oduvek želeli i trebali...

Ono što je činjenica, da velika većina nas, živi jedan prosečan život, u relativno skladnom braku, poslom koji nas ispunjava ili ne, uvek sa nedovoljno novca za ovo ili ono, da nas sitnice čine srećnima i da su deca ta koja nas uokrivljuju...Deca čine naš život, u svakom smislu te reči! U svakom okviru naših života, ona nas kroje po sebi, jer prosto naša ljubav prema njima nam ne dozvoljava drugačije...I naljute nas, rastuže, razočaraju, nasmeju, razonode...ali, svet je skrojen po njima!

Ja sam jedna od tih! Potpuno, beskompromisno, patološki...živim život svoje dece! I što je najgore, ne umem drugačije...

I umorna sam...

Poslednjih deset godina svoga života, živim njen život! Svaki moj otkucaj srca  kuca za nju, svaki dah, svaki pogled, misao, strah, strepnja...Sve za nju...jer ne umem drugačije...

I umorna sam...

Toliko pregleda, toliko doktora, dijagnoza, nagađanja, suza, nada, želja...Toliko sam se pretvorila u nekog koga ne poznajem, da se više ne sviđam sama sebi! Džangrizava sam, prepuna strahova, puna neke ljutnje i jeda, prebacivanja, preispitivanja...i umora! Ne umem više da se radujem, da se smejem, da želim, da usrećujem druge, da se doteram, da volim...da nisam umorna!

Bežim od sebe, priznajem, bežim od svojih misli, jer me je strah, nekada šta pomislim, šta osećam, šta poželim!

Jer sam umorna...Umorna sam od svoje ljutnje, svoje tuge, od preživljavanja, a ne življenja dana za danom...Od svoje zlobe, od svojih ružnih misli i još ružnijih reči koje umem da izgovorim, kada sam neraspoložena, a za koje nisam ni znala da sam sposobna da izgovorim...Umorna sam od nje, koju volim najviše na svetu, od te strepnje da li je opet neki problem, da li je pala, da li je rekla nešto što nema smisla, da li je terapija koju smo počeli da koristimo delotvorna ili ne, da li je danas jedan od boljih ili gorih dana...Kad shvatim da sam srećna jer nije zazvonio telefon, dok je bila u školi, znači nije se desilo ništa što ne treba...Umorna sam od...stida! Da, izgovorila sam, a mislila sam da neću...Stida, same sebe što sam rodila dete koje ima toliko problema! Mislim da će ova reč biti novina svima koji me poznaju, svima koji me vole...ako uopšte još uvek ima takvih...Pojeo me je stid, iskasapio na milione komada...bacio moj ponos i samouverenost pod noge i gricka me polako i sigurno, uništavajući sve ono što me je činilo osobom, što me je činilo srećnom i ...odmornom!

Oprostite mi svi vi koje sam razočarala, jer ste mislili da sam srećna samo zato jer se smejem, oprostite moji mili roditelji i brate što je tuga u mojim očima, vaša večita bol, oprosti mili moj, što ne mogu da te volim, onako kako si ti zaslužio, oprosti ti moj veliki andjele što sam priznala da nisam više ona majka koja je imala snage za sve i najposle oprosti moj mali, najsladji anđelku, što nisi imala priliku do sada da upoznaš mamu koja bi te itakako uveseljavala, na način koji ti meni to radiš...Da li se to zove život ili preživljavanje, tek ja moram da nastavim tamo gde me još uvek trebaju...

A, tako sam umorna...

Dubravka Bakoč Vujinović