Namestilo se tako, nekom višom silom, da je baš danas Veliki petak, baš danas na dan sećanja, na dan velike tuge koja nas i dalje razara.

/11 /11

03.05.2024.

Rekla sam taksisti da mi nagovesti pre nego što stignemo do škole kako bih se pripremila za izlazak i sve ono što me tamo čeka. Ipak, nemoguće je bilo pripremiti se na stotine sveća, plišanih igračaka i taj veo ogromne tuge ispred osnovne škole Vladislav Ribnikar.

Istom stazom se pre tog 3. maja čula dečija graja, kao ispred svake druge škole. Od tog dana to više nije bila obična škola. Ni ta staza nije bila staza dečijih osmeha. Ni jedan čovek nije prošao da ne zastane, niko nije prošao tuda bez suza u očima.

Trudila sam se da pre ulaska u školu znam imena sve ubijene dece. Svakom sam nemenila po jedan cvet kako bih lakše zapamtila. Katarina, Andrija, Sofija, Ana, Mara, Bojana, Ema, Adriana i uprkos našoj nadi da će preživeti, Angelina. Čuvar Dragan otišao je zajedno sa njima, da ih čuva i u nebeskoj bašti.

Preživela deca, nastavnici, tetkice, službe nedelju dana kasnije došli su na isto mesto da se zagrle, da podele svoju tugu i svoj bol. Nije bilo nastave, nije bilo graje po hodnicima, samo muk, tuga i bol koju je svako na svoj način proživljavao. Plakala je cela Srbija, ranjena nepravdom, šokom, nevericom.

Više od 100 stručnjaka sa Instituta za mentalno zdravlje, iz Društva psihologa Srbije, sa Filozofskog fakulteta, volontera, od prvog dana pružalo je podršku deci, roditeljima, nastavnicima, lekarima, policajcima, svim zaposlenima u školi i zajednici. Da je bilo grešaka, bilo je. Da je moglo drugačije, moglo je. Da li bi bilo lakše? Bojim se da ne bi.

Nakon ovakve tragedije nema gotovih rešenja, nema jednog ispravnog odgovora na krizu, nema recepta, nema tog eksperta koji bi mogao da odgovori jednostavno na sve ono što nas je zadesilo 3. maja, a odmah potom i samo dan kasnije u Duboni i Malom Orašju.

Godinu dana kasnije bol je i dalje tu. Veo tuge i dalje viori oko škole, na hodnicima, u učionicama ali i nad celom Srbijom.

Trauma nas je po svojoj prirodi razorila, disocirala i na žalost podelila na mnogo grupa i slojeva. Prividno postoje ovi i oni timovi, ovakvi i onakvi eksperti, više grupa roditelja, nastavnika… Mediji su dolivali so na sveže rane, čineći da te podele izgledaju još veće i brojnije.

Ono što trauma takođe radi, navlači nam mrenu, zamagljuje pogled na realnost pa ne vidimo ono najvažnije što treba da vidimo.

Zajedništvo. Najvažniji i najmoćniji resurs u prevazilaženju traumatskog iskustva je zajedništvo.

Namestilo se tako, nekom višom silom, da je baš danas Veliki petak, baš danas na dan sećanja, na dan velike tuge koja nas i dalje razara.

Viktor Frankl je tragajući za smislom prolaznosti života došao do zaključka koji glasi:

U nekim aspektima, tek smrt čini život smislenim. Prolaznost ne može da razori smisao postojanja naprosto zato što ništa što je u prošlosti nije nepovratno izgubljeno, nego je štaviše, tu potpuno sigurno. Time što pripada prošlosti, sve je sačuvano i spaseno od prolaznosti.

Ekperti iz drugih zemalja sa više iskustva u pružanju podrške prilikom pucnjava i ubistava u školama, savetuju da se ne žuri sa izgradnjom memorijalnog centra. Ali da se o njemu terapijski priča. Da se i oko te ideje okupimo u zajedništvu, da misleći o tome mislimo i o nastradalima, da promislimo o tome šta bi za sve nas taj centar značio, kako ga ko vidi, šta bi svakom od nas doneo. Deca sa kojom sam razgovarala su na primer imala ideju da ta učionica bude soba u kojoj će moći da pričaju o svojim osećanjima, prostorija u koju će odlaziti kada su tužni ili imaju neki problem, kada se posvađaju da se tu pomire, sećajući se svojih drugara.

Rušenje škole za nekog bi bilo lekovito, za nekog drugog tragično. “Uzeo nam je drugare, nećemo mu dozvoliti da nam uzme i školu” reči su koje smo čuli takođe od dece.

Nema jednostavnih rešenja. U tim hodnicima nalaze se i lepe uspomene na odrastanje, prva slova, učiteljice, prve ljubavi… ali i one mračne, strašne, krvave koje želimo da zauvek nestanu.

Samo zajedno možemo da se uzdignemo iznad svega toga. U zajedništvu više neće ni biti važno kako će memorijalni centar izgledati. Kad otvorimo srca videćemo jasno da smo svi na istoj strani i da će čika Dragan, Ana, Adriana, Sofija, Andrija, Angelina, Ema, Katarina, Mara i Bojana zauvek živeti u našim srcima pobedivši tako tamu i smrt.

Neka nas praznik vaskrsenja okupi oko zajedničke vatre, da pomirimo ono što nam se samo čini da je nepomirljivo.

Svi smo pogođeni. Svi. Svi smo jedno. I samo zajedno možemo da odamo počast nastradalima koji ako nas sada gledaju, sigurna sam, baš to i traže od nas. Da se uhvatimo za ruke, zagrlimo i zajedno u tišini pogledamo u svoja srca.

Danas je najtužniji dan. Ali i dan koji najavljuje vaskrsenje, preobražaj, život koji je moguć i smislen čak i nakon najtežeg iskustva.

Oprostimo, pomirimo, iscelimo rane, dozvolimo da naši anđeli počivaju u miru dok u vaskrsenju pobeđuju smrt.

Vaistinu Hristos vaskrse!

Jasmina Mihnjak, psiholog
svetzanas.rs

Promo objava