|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (04.09.-08.09.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Dosada je najveći izvor svih problema

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 31.5.2019
Psiholozi tvrde da je dosada najveći izvor svih problema i kod odraslih, a posebno kod dece
Ključne reči:

image
/11


Mogu li deca da nam ostanu normalna u ovom nekom nenormalnom svetu? Kako se nositi sa tehnologijom koja sve više preuzima dečiju pažnju? Zašto su zaboravljene one stare igre, ono jurenje po parku, žmurke, preskakanje lastiša. Gde su otišli klikeri detinjstva?

 

Gde grešimo kao roditelji? Gde grešimo kao nastavnici? I šta ostaje deci? Možemo li mi da povećamo mentalne sposobnosti naše dece?

 

To zna doktor Ranko Rajović. On je autor NTC programa učenja. Član je MENSE i komiteta za darovitu decu. Otac je četvoro dece. Ako može on sa četvoro, možemo i mi sa jednim, dvoje i troje dece. 



Zašto je našoj deci dosadno? Zato što smo mi nedovoljno kreativni ili što su takve nove generacije?



Nije dosada problem, nego što roditelji rešavaju problem dosade deteta. To je problem. Jer dosada je pokretač razvoja deteta. Samo da setimo nas kad smo bili mali. To je neprijatno stanje.  Dete, recimo pre 20, 30 godina. U tom periodu dete oseća dosadu. Mora da igra neku igru i ide na igralište.  Mi smo bili sećam se, po 2-3 km idemo da odigramo nešto 15 minuta ili pola sata i vraćamo se kući. Idemo biciklom 5-6 km. Kiša pada dva, tri dana. Šta smo radili? Loptu u zid sami sebi 10 ili 15 minuta.

Mi nismo imali telefon.

 

Nije bilo ni telefona, ni kompjutera, dva kanala na tv-u. Sećam se gledale su serije subotom i nedeljom, crtani. I u tom periodu je dosada zapravo nama pomagala da se razvijamo, da mislimo, da povezujemo, da se razvijamo. Pazite ono igre povezivanja, informacija. Neki problem mora da se reši. 

 

A danas dete kad ima dosadu: "Mama, dosadno mi je"! Šta roditelji rade? Jer dete ne može da reši problem od dosade, uključe tv. Ima 10 kanala sa crtanim filmovima, sa dečijim programima. Kupe tablet, kupe računare, kupe mobilne telefone. 

 

Šta bi trebalo da radimo? 

Vidite, tehnologija je dobra. Nisam ja protiv tehnologijeali mora da se ograniči vreme. 

 

Na koliko?

Dete mora samo da reši  dosadu. To niko nije pametan i to niko nije rekao. Ja sam imao pravilo pola sata u telefon, u kompjuter, sat vremena u park. Sat vremena gledanje u ekran, dva sata u parku. I to je neko pravilo. 

 

Ja sam inače veliki protivnik mobilnih telefona do 10 godine. Međutim, godinama pričam. Predajem od Norveške do Grčke, ali vidim da ne vredi. Roditelji kupuju telefone. Radili smo čak i anketu preko 80 posto učenika u četvrtom razredu Italija, Slovenija, Hrvatska i Srbija imaju svoj telefon.

Sad gledajte ako ja pričam da ne valja, roditelji znaju da ne valja kupuju. Znači imamo problem. Telefon je zapravo zamka, jer dete igrajući video igrice dobija jako puno impulsa i on dok gleda to iščekivanje, radost, pređe neki nivo to su dopamin, endorfin, to su hormoni radosti, dobrog osećaja.

 

I dete prođe za sat vremena, pet puta dopamin, endofrin. Nije baš tako. Malo karikiram, i radost i pozitivna emocija. Sve prođe sa sat vremena. I sad on treba da ide u školu, da uči, da radi nešto drugo. Neće hteti. Njemu je dosadno. Vrača se u telefon. A dete koje ne zna da reši problem dosade. To dete hoće odmah, sve, sad. 

Prag tolerancije je nula. Frustracija visoka. Ako im oduzmete telefon, plaču, neće da jedu. Starija deca neće da idu u školu. Skoro je bilo u Americi, dete se ubilo kad je mama zabranila da koristi mobilni telefon.

 

To roditelji moraju da shvate telefon aktivira receptor u mozgu dopaminske i endorfinske. Endorfinski receptori su morfijumski. Dete kao da se drogira. Zato je važno ograničiti telefone i zato je važna edukacija roditelja da oni nauče šta sme, kako sme, zato sme.

 

Recite nam šta da radimo? Svaki roditelj pravi istu grešku. 

Mora da se ograniči. 

Kako da animiramo mi dete kad izađemo napolje? Šta treba da zahtevamo od našeg deteta? 

Mora da ima drugu decu oko sebe. Ne treba roditelj da se igra sa detetom. Ko se igrao sa nama dok smo bili sami. Nije posao roditelja da se igra sa detetom. Dete mora da bude sa drugom decom, da budu puni parkovi, igrališta. Sad radim projekat u Sloveniji, pokušaćemo u Srbiji da se prave novi parkovi. Ne može dete da ide u klasičan park, njima je tamo dosadno. Mora da bude novi park. Gde postoji sprava koja im bukvalno remeti ravnotežu, aktivira rotaciju, aktivira ceo mozak.

Samo da se setimo kad smo bili mali najpopularnije dve igre : lastiš za devojčice i klikeri za dečake. Zašto samo te dve spominjem. Bilo je i preskakanje konopca, žmurke.

Lastiš su devojčice igrale po dva, tri sata dnevno. Možda vikendom i duže. Mora da misli. U momentu šta radi mozak? I rotacija, i ravnoteža i aktivna stopama i dinamička akomodacija oka. Svaki pokret u glavi mora da se misli. Ceo mozak radi. 

Klikeri isto dva do tri sata. Čučne, ustane, padne, guraju se. Tu je rotacija, ravnoteža, aktivna stopama. Mora da misli dete da li ima dva, tri klikera u džepu, da li je izgubio crveni ili plavi. On non stop mora da misli.

Dete će vam sad reći kakvi klikeri. To je dosadno. 

Danas kad pitam roditelje. Ima li vaše dete 15 minuta igre rotacije svaki dan? Nema. To je zato što danas neće da igraju te igre. Nema tog endorfina i dopamina. 

Imamo li neku zamenu, modernu zamenu za lastiž?

Radimo u školama, program NTC sistem učenja akreditovan od Ministarstva obrazovanju u Srbiji, gde ja tražim u školama da prođu seminar. Napravite ponovo školice, lastiš. Naučite decu da igraju, prvi razred. Radim u Sloveniji, na fakultetu u Ljubljani. Između klupa za prvake. To je njima igra.  Oni su došli u školu, iz vrtića. Sad je njima to jako ozbiljno. Dajte da se kreću. Ako  fizičko nemaju svaki dan, šta smo uradili? 

Između klupa se razapne lastiš, stave se zvončići. Kad idu na tablu, javljaju se, hodaju preko toga, napišu nešto i rikverc nazad na mesto. Kad to nauče, kad budu spretni da im ne budu dosadno ofarbamo lastiš žuta, plava, crvena. Kad dođeš na žuto skoči sa dve noge, kad dođeš do crvene skoči jednom nogom na nju. Zapravo mi imitiramo lastiš. Deca se non stop javljaju. Ne da bi pisali, nego da bi se kretali. To je ono što ja stalno zagovaram. Kretanje je potreba instiktivno za svako dete. Detetu se mozak razvija.

Sećam se pre nekoliko godina kad sam ja dobila prvo dete onda sam vam ja rekla. Vi me pitate jel izvodite dete napolje? Bila je neka zima. Ja sam rekla napolju duva vetar, pada kiša i baš je hladno. I tad ste mi objasnili da naša deca moraju da se naviknu i na hladno, i na kišu, i na vetar, i na sneg. I bez obzira na to što je malo treba da ide napolje. 

Dete mora da bude u prirodi. 

Zašto u stranim školama, koje su recimo rade i u Srbiji shvataju da deca moraju da izlaze napolje i po kiši i po snegu, i po vetru? A kod nas ne.

Istraživanje iz Amerike imate sad jako puno problema, cela Evropa je u problemu. Deca ne mogu da sede, ne mogu da pišu, nemaju koncentraciju. Svaka nova generacija je slabija. Pojavljuju se disleksija, disgrafija, diskalkulija.

Nije problem dete od 5 godina, roditelji to ne vide problem. Problem će biti sutra u školi, ne mogu da uče. I tada su shvatili gubi se jako puno nervnih impulsa koji su važni za razvoj mozga. I svaki deo mozga je važan u procesu razmišljanja. Još jedan podatak iz Amerike.

 

Videli su da deca u Americi, deca od prvog do trećeg razreda razlikuju 50 posto nijansi boja, nego njihovi roditelji.

Šta to znači? Ako bi stavili na sto šest crvenih boja različite nijanse, videli bi da ih ima šest. A deca bi videla tri ili četiri nijanse. Znači da se njima sklapaju boje. Neko kaže dobro je, nema veze. Ima veze. Ako mozak ne razlikuje šest boja, nego četiri, to znači da je već milijardi impulsa došlo manje u neki deo mozga. I neće se ti impulsi aktivirati kada dete gleda TV.

Znate kako će vam reći svaki roditelj? Evo svesni smo svojih grešaka. Verujem da svako ko vas sluša, rećiće pa ja to isto radim, šta da radim? Puno posla, malo slobodnog vreme. Ne postoji niko ko će da me nauči za tu najvažnijoj ulogu u mom životu, a to je da budem dobar roditelj.  A dobar roditelj znači da napravite od deteta zdravog čoveka.

Naši roditelji nisu mogli da prave strašne greške, ni njihovi roditelji. Znate zašto? Vreme je jako sporo išlo. Nije bilo takvog uticaja iz okruženja. Ako se zna da okruženje razvija sto posto neke delove mozga. Nije genetika 50 posto okruženje, 50 posto kako pišu neke knjige. Genetika je važan 100 posto kao potencijal. A razvoj genetike zavisi 100 posto od okruženja i ako znamo da se okruženje menja.

Gledajte okruženje danas i pre 20, 30 godina. Velika je razlika. To znači ako se mozak razvija najviše između 5, 7 i 12 godine, okruženje je presudno. I zato je važna edukacija roditelja. 

Roditelji prave greške iz najveće ljubavi prema detetu, iz neznanja. Zato treba da se edukuju. 

 

Da li postoji razlika kada date detetu telefon da igra igricu i kada detetu telefon da sluša muziku, da gleda spotove, da sluša pesmice?

Razlika je u redu. Deca vole da slušaju muziku. Drugo je kad oni gledaju informaciju, video igricu koga vezuje preko dopaminskih i endorfinskih receptora. I to roditelji za kraj neka znaju. Video igrice prave najveći stručnjaci, najbolji psiholozi. Šta je njihov cilj? Da zarobe dete u video igricu, to je profit. I zato roditelji moraju biti oprezni.


Izvor: prva

30 genijalnih misli moje majke
Kad smo bili deca, izjave naših majki činile su nas nervoznim. Ali sada kada smo stariji, shvatamo da su te izjave bile ...
4
Prekretnice u razvoju deteta (od 2. do 3. ...
Sada već dete zna da sedi, zna da ustane, da hoda, da se hrani... ali roditelji i dalje jedva čekaju da dete nešto novo ...
3
Autizam i govorno-jezičke teškoće
Kašnjenje u govornom razvoju može biti jedan od pokazatelja autizma. U tom smislu, logoped je jedan od prvih stručnjaka ...
3
Kako sa tvrdoglavim detetom?
Neka deca jednostavno imaju “tešku” narav i jak karakter od malih nogu. Oni “znaju šta hoće”, što je najčešće ono što vi...
3


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




Kuvar: Bunnyca
ovsene pahuljice i karamel secer, divni keksici

Anketa

ime za curu
marince1

Koje ime vam se najvise svidja:

Dunja (29%)

Lana (27%)

Sara (19%)

Petra (24%)


Ukupan broj glasova: 253

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here