Biram da budem tu tih 18 leta koja imamo. Foto: Freepik

/11 /11

Leto je tu i već su mi u mislima planovi za sve uzbudljive stvari koje ću raditi sa mojim malim detetom. Ići ćemo u zoološki vrt i na plažu, i želim da vidim njegovo lice kada prvi put ugleda roj svitaca. 

Želim priliku da zajedno uživamo u toplim, vlažnim letnjim noćima, pa već planiram da ostane budan malo duže (samo nekoliko puta), kako bismo se grohotom smejali dok igramo pod mesečinom. 

Prijateljica je pre neki dan rekla nešto što me je nateralo da se zamislim. Nešto poput: „Kada razmisliš o tome, imamo samo 18 leta zajedno sa našom decom.“

Srce mi je na nekoliko trenutaka tuklo kao ludo.

U trenutku sam shvatila da vreme leti. Moj sin već ima dve godine, ostalo mi je samo 17 leta. 

Sedamnaest leta zajedno kao porodica. Da zajedno idemo na odmor. Da zabijemo prste u pesak i prskamo se vodom na plaži. Sedamnaest leta da uživamo u lenjim nedeljama. Da dremamo na kauču u lepljivim, znojnim avgustovskim danima ili da trčimo kroz prskalice kako bismo se osvežili.

Sedamnaest leta detinjstva, zajedničkog odrastanja, stvaranja svih uspomena kojih će se on, nadam se, jednog dana sa setom sećati.

Šta zaista znači 18 leta? 

Osamnaest leta za istraživanje. Avanture i otkrivanje novih mesta, pa čak i ako su samo u našem gradu. 

Mali trenuci koji čine detinjstvo. 

Osamnaest leta roštilja u dvorištu, kukuruza u klipu, kriški lubenice i sladoleda. 

Osamnaest leta za kampovanje, limunadu, hot-dog i prskanje u bazenu. 

Osamnaest leta kreme za sunčanje, ujeda komaraca, piknika u parku i planinarenja kroz šumu. 

Osamnaest leta za putovanja automobilom, vožnje avionom, da budemo zajedno turisti i izgubimo se u nepoznatom gradu.

Osamnaest leta gde je on isključivo moj. Naš.

Osamnaest leta pre nego što odraste, odseli se i stvori svoj život. Tada njegova leta neće biti i naša, istraživaće svet sa prijateljima ili devojkom i slaće nam (možda) razglednice o svojim avanturama.

Biram da budem tu 17 leta koja još uvek imamo

Ne želim da tugujem za nečim što još nisam izgubila, ali svesna sam koliko je ovo vreme prolazno. I pošto ne mogu da pritisnem pauzu i učinim da traje samo malo duže, pokušaću da uživam i budem prisutna u svakom zajedničkom trenutku koji je pred nama. 

Ova leta neće trajati večno - ali sećanja hoće

Jer prebrzo rastu, par krugova oko Sunca do 10-og, pa još nekoliko do 15-og rođendana, i eto nas na: „Obećavam da ću te pozvati, mama.“ 

Dakle, dok imamo ove dane zajedno, smejaćemo se, i pevati, i ostajaćemo budni do kasno i kampovaćemo u dvorištu. Isključićemo mobilne telefone i provoditi dane napolju, i uživati u vremenu koje imamo zajedno. Jer još uvek imamo 17 leta zajedno. A to je mnogo.

Priredila Ringeraja.rs

Autor: Karell Roxas

Izvor: Mother.ly