/11 /11

Dvogodišnjak koji je flomasterima išarao tapete, gledajući vas pravo u oči, nevino izjavljuje „to nisam ja“.

Petogodišnjak koji se u pesku igra s drugarima glasno se hvali „moj tata ima deset motocikala, deset automobila i helikopter“.

Đak trećak oborene glave tvrdi da mu je učiteljica izgubila svesku za pismene zadatke, dok tinejdžer koji smrdi na duvan ni po cenu života ne priznaje da su cigarete koje ste mu našli u džepu njegove.

Ako do sada niste znali, valjda vam je najzad jasno da deca lažu. Zašto?

Roditelji, ne vređajte se

Psiholozi objašnjavaju da do tri godine mališani uopšte ne umeju da lažu. Oni nemaju toliko razvijeno logičko mišljenje da bi mogli da smisle plan prevare, već govore ono što vide: pala je lopta, razbila se vaza.

Još jedan uzrok neistine je strah. Mališani bez problema priznaju nestašluk sve dok ih za to ne kažnjavamo. Ako dvogodišnjak ne odgovara na pitanje roditelja „da li si ovo ti uradio“, to znači da je već iskusio kažnjavanje. Njegovo ćutanje u suštini predstavlja prvu laž.

Devojčica u tom uzrastu još ne ume da smisli priču u svoju odbranu, tako da joj preostaje samo da ćuti, plače ili poriče očigledno. Stručnjaci savetuju da roditelji ne bi trebalo da se vređaju kad mališa ne priznaje šta se stvarno dogodilo, jer nije želelo da laže. Takođe, deci ne treba pripisivati ružne namere, niti loše postupke. Kad kažemo „lažove, mali, ako me sad tako varaš, šta će tek biti kasnije“, mi programiramo dete za laganje u budućnosti i sugerišemo mu da je lažov.

Ne budite loš uzor

Neistinu najčešće govore deca kojoj roditelji postavljaju prevelike zahteve. Približno sa osam ili devet godina deca počinju da shvataju da laganje nije lepo, ne zato što se neistina ne dopada odraslima, nego zato što na lažova ljudi ne mogu da se oslone, što mu ne veruju, s njim neće da se druže… Laž postaje moralna kategorija. U tom uzrastu oni već mogu da se stave na mesto drugog čoveka i, pošto ni sami ne žele da imaju posla s varalicama, shvataju da s njima niko neće hteti da se druži ako budu lagali.

Uprkos tome, postoje situacije koje ih prisiljavaju na prevaru. Oni žude za prihvatanjem kod vršnjaka i, kao i ranije, plaše se kazne roditelja.

Oko desete godine pojavljuje nov uzrok laganja – imitiranje roditelja. Ako mama telefonom nekome kaže da tata nije kod kuće, iako jeste, dete kopira takav model ponašanja.

Da bi se vaše dete osećalo samouvereno u društvu vršnjaka, potrebno mu je da bude uspešno. Treba u nečemu da bude bolje od drugova. Razmislite šta vašem hvalisavcu ide najbolje, pa ga upišete u muzičku školu, sport, kurs kompjutera ili ples. Ne preuzimajte na sebe ulogu kontrolora i ocenjivača školskog uspeha.

Budite na ravnoj nozi

Tinejdžer, za razliku od deteta, već ume da predvidi šta će da se dogodi ako se njegova laž otkrije. Poodrasla deca ne žele da roditelji vide njihove duševne patnje, ne žele da saučestvuju sa njima u ljubavnim jadima, niti da guraju nos u njihove velike tajne.

Ako im u detinjstvu roditelji ne pomognu da se u nečemu istaknu u odnosu na vršnjake, oni će i kasnije nastaviti da pričaju basne svojim drugovima. Hvalisanje u tom uzrastu može da se pretvori u karakternu osobinu. On toliko želi da bude u centru pažnje, ovde i sada, da uopšte ne razmišlja o tome kako će izgledati u oči drugima kad se njegova laž otkrije.

Pre svega, roditelji moraju da uvažavaju životni prostor svog adolescenta. Zato ne treba bez kucanja da ulazite u njegovu sobu, niti bez pitanja da dirate njegove stvari. Još nije kasno da pomognete detetu da u nečemu pronađe sebe, jer tada među vršnjacima neće težiti lažnoj slavi. Više ne važi pravilo da su neke stvari dozvoljene samo odraslima, od sada morate da se postavite tako kao da ste na ravnoj nozi.

21. avgust 2011.
Kompletan tekst pročitajte na www.blic.rs