Na svakom ultrazvučnom pregledu ostajali smo bez daha, ali smo odlazili radosni, držeći se za ruke, čvrsto verujući. Foto: Freepik.com

/11 /11

Zadržala sam dah dok je tehničar prelazio ultrazvukom preko mog stomaka. Moje znojave ruke čvrsto su uhvatile papir ispod mog tela.

Sa nikakvim naznakama sam opet trudna - četvrti put - jedini znak da nešto u meni raste, pojaviće se na zrnastoj crnoj-beloj slici. Panika je ispunila moje srce, moj stomak i moju dušu. Bila sam ovde već tri puta. Nikada se nije završilo dobro.

"Vi ste ludi ili hrabri.", rekao je moj tata u šali kada smo najavili četvrtu trudnoću. Shvatila sam njegovu ljubav i podršku. Uglavnom se i jesam osećala ludo. Kasnije sam želela hrabrost.

Nakon svake neuspešne trudnoće, rekla sam mužu, "Nikad više". Na početku svake trudnoće, rekla sam mu: "Ovo je zadnji put. Ako ne uspe, završila sam".

Ipak, nešto mi je davalo snagu za borbu iznova i iznova. Nakon što je trenutni šok nestao, tuga me je oslobodila svog stega. U tom trenutku, najmanja trunčica nade potisnula je zid ispunjen tugom.

PROČITAJ JOŠ: U petak, u 4 popodne sam imala spontani pobačaj

Mislila sam na život bez dece, i pojavila se nova tuga. Nikada neću imati priliku da gledam kako čovek raste, uči i cveta.

Moj prethodni gubitak deteta nakon 20. nedelje... mislila sam da će trauma da zaustavi želju i nameru da imam bebu. No, druga trudnoća dala mi je tračak nade, ali je i ona brzo nestala, sa 9. nedelja. Nikada više nisam želela da znam za tu vrstu bola. Dok sam čekala još 4 nedelje da se dogodi prirodni spontani pobačaj, mrzela sam ceo univerzum, ne želeći da mu dam još jednu šansu da se igra sa mojim srcem.

Moja treća trudnoća bila je opterećena komplikacijama, krvarenjem, odlaženjem u hitnu, i na kraju razarajućim ultrazvukom u 12. nedelji koji je otkrio da je srce stalo. Što je dosta, dosta je, pomislila sam.

Ali nije.

Izgledi su bili protiv nas, ipak, hteli smo da pobedimo.

Kada smo saznali za četvrtu trudnoću, poznati strah je ispunio svaku moju misao. Nadala sam se uspešnoj trudnoći. Boreći se žestoko, trudila sam se da skupim tračak pozitivnosti. Govor mi se promenio.

"Ovaj put bi moglo biti drugačije", rekla sam mužu.

PROČITAJ JOŠ: Gubitak bebe - Kako se osećaju mame anđela?

Svaki dan je bio izazov. Pračeni sa sličnim komplikacijama kao i ranije, očajnički smo se borili. Suočavanje sa nedeljnim posetama, mnogo ultrazvukova, testova krvi i timom lekara je bilo brutalno. Pitala sam se da li će ovoj bebi da stane srce, hoće li ona prestati da raste? Košmari su se javljali u snu.

Dok smo gledali kako tehničar pokazuje moje slike sa ultrazuka, ono što smo videli bilo je sjajno. Ova beba se više kretala od prethodnih. Plesala je i mrdala je svojim malim udovima. Njen rast je bio pravilan. Na svakom ultrazvučnom pregledu ostajali smo bez daha, ali smo odlazili radosni, držeći se za ruke, čvrsto verujući.

Uprkos preprekama sa kojima smo se suočavali i svakom skeptičnom komentaru koji smo dobijali od lekara, ostajali smo pozitivni u novoj trudnoći.

Trudnoća se igrala sa našim emocijama, vukla nas je kroz blato koje smo već tri puta prošli. Nekih dana sam ostajala kod kuće i plakala. Nijedan normalan čovek ne bi želeo da prolazi kroz istu muku opet.

U isto vreme smo bili hrabri. Strah od gubitka nove trudnoće trebao je biti dovoljan da me zaustavi u novoj borbi. Ipak nisam odustala. Sva tuga, suze i bol su nestali kada sam napokon rodila našu bebu. Nas dvoje smo bili oslonac jedan drugome. Da nismo imali jedno drugo, ne bi imali osnova da ponovo pokušamo. Ali, zajedništvo nas je odvelo u najdublja, najmračnija i najvažnija putovanja u našim životima. Koja nisu za svakog, ali za nas su bila sve.

Pripremila Ringeraja.rs

Izvor: Scarymomy

PROČITAJ JOŠ: Šta ne reći ženi koja je imala spontani pobačaj