|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (04.09.-08.09.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Kako je jedna mama zaustavila svet u 10:47 u Ulici kralja Petra

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 21.1.2019
Lekcije života nude nam se na svakom ćošku ovog našeg pulsirajućeg grada. Ipak, ponekad je potrebno zastati i "pročitati" ih.
Ključne reči:

image
/11


 

Jedna od takvih predstavljena je na Facebook stranici "Beleške sa psihoterapije", kao autorka je potpisana Jovana Kešanski, a mi vam prenosimo u celosti njen opis scene u kojoj su glavne uloge ponele jedna mama s ćerkom, jedna baba i gomila "slučajnih prolaznika" koji će je verovatno zauvek zapamtiti.
"U Ulici Kralja Petra Prvog, ispred ulaza u glavnu poštu, devojčica sa velikom štrikanom kapom na glavi, levim obrazom se mazila o maminu desnu ruku. Umiljavala se ko mače. Svakim pokretom pomerala joj se kapa na glavi, otkrivajući sve više malo uvo sa srebrnom minđušom. Kad je kapa skroz skliznula sa uva, devojčica je onda i obraz i uvo trljala o maminu golu ruku.
Tako su hodale nekoliko koraka ispred mene. Nespretno, jer je devojčica oslonjena na maminu ruku, usporavala obema kretanje. Nigde se njoj nije žurilo, ona je htela da se mazi, baš tu, sada, i samo to je važno.
Posle desetak metara, mama je čučnula kraj nje u dugačkom sivom kaputu, ne mareći što je staza mokra i blatnjava. Zagrlila je devojčicu kao da ju je tek iz sebe porodila, tom silinom i nežnošću, istovremeno, i podigla u zagrljaj.
Rasplačem se. Nisam jecala, ali su mi suze krenule i nisu stale sve dok na tri metra od mame i ćerke i pet od mene starija žena sa kupljenim novinama nije rekla:
„Tolika devojčura, a hoće da se nosa“. Prelomila je novine na pola i stavila ih u torbu pored hleba i mleka.
„Svako nosi ono čime se hrani“, odgovorila je mama i zaustavila svet u 10:47 nedaleko od Pošte, blizu supermarketa iz kog su izlazili ljudi koji su se, tako sam ja to videla, ukočili kada je ova rečenica izašla u vazduh. Svako onako kako je njome zateknut.
I baba je ostala ukočena, otvorenih usta. I ja iza babe. Mozak mi je razumljivo radio, samo telo nije moglo korak ni napred ni nazad. I srce je radilo, i baš zbog toga što je radilo, ja sam ponovo počela da plačem, ali sad sam jecala. Nisam mogla da pomeram ukočena usta, ali je zvuk jecaja izlazio nekako iz njih.
Prvo, jer sam čula lepotu koju je mama devojčice rekla u samo šest reči. Drugo jer mi je u tom momentu falilo moje dete u rukama. I treće jer je baba potvrdila koliko su neki ljudi zaboravili da ljubav, ako je čista i iskrena, nikad ne može biti teret koliko god godina da ima.
Ne može biti teret čak ni kad joj se noge vuku po podu, a ti je prigrljapio i nosaš je u zagrljaju, skoro veću i od tebe samog. Jer nije ti teška.
Onaj ko živi čistu ljubav zna da ona voli da se nosa, čak i kad izgleda da je prerasla nosanje, kad izgleda omatorelo čak i za držanje za ruku. Voli da joj se obraduješ ko prvog puta i da je tako pomaziš, kao prvi put, a možda je hiljadustoti.
Ona voli kad ništa u vezi nje ne brojiš i ne računaš i ne ponašaš se kao matematičar već kao alhemičar, na primer.
I nju baš briga, kad je iskrena i čista, što neko njeno nosanje vidi kao teret, jer ljubav zna da onaj ko nju vidi kao teret, takvu je i živi.
Zamislila sam kako, u tom momentu, ova rečenica mame, ulazi u uši svih ovih ukočenih ljudi (jer da nisu ukočeni možda je ne bi čuli ili bi je prečuli ili bi je odgurnuli ko muvu od sebe) i kako će oni sad kad se odkoče svi videti zagrljaj ove mame i njene petogodišnje ćerkice kao nešto najlepše što su tog dana mogli da vide".

Jedna od takvih predstavljena je na Facebook stranici "Beleške sa psihoterapije", kao autorka je potpisana Jovana Kešanski, a mi vam prenosimo u celosti njen opis scene u kojoj su glavne uloge ponele jedna mama s ćerkom, jedna baba i gomila "slučajnih prolaznika" koji će je verovatno zauvek zapamtiti.

 

"U Ulici Kralja Petra Prvog, ispred ulaza u glavnu poštu, devojčica sa velikom štrikanom kapom na glavi, levim obrazom se mazila o maminu desnu ruku. Umiljavala se ko mače. Svakim pokretom pomerala joj se kapa na glavi, otkrivajući sve više malo uvo sa srebrnom minđušom. Kad je kapa skroz skliznula sa uva, devojčica je onda i obraz i uvo trljala o maminu golu ruku.

 

Tako su hodale nekoliko koraka ispred mene. Nespretno, jer je devojčica oslonjena na maminu ruku, usporavala obema kretanje. Nigde se njoj nije žurilo, ona je htela da se mazi, baš tu, sada, i samo to je važno.

 

Posle desetak metara, mama je čučnula kraj nje u dugačkom sivom kaputu, ne mareći što je staza mokra i blatnjava. Zagrlila je devojčicu kao da ju je tek iz sebe porodila, tom silinom i nežnošću, istovremeno, i podigla u zagrljaj.

 

Rasplačem se. Nisam jecala, ali su mi suze krenule i nisu stale sve dok na tri metra od mame i ćerke i pet od mene starija žena sa kupljenim novinama nije rekla:
„Tolika devojčura, a hoće da se nosa“. Prelomila je novine na pola i stavila ih u torbu pored hleba i mleka.
„Svako nosi ono čime se hrani“, odgovorila je mama i zaustavila svet u 10:47 nedaleko od Pošte, blizu supermarketa iz kog su izlazili ljudi koji su se, tako sam ja to videla, ukočili kada je ova rečenica izašla u vazduh. Svako onako kako je njome zateknut.

 

I baba je ostala ukočena, otvorenih usta. I ja iza babe. Mozak mi je razumljivo radio, samo telo nije moglo korak ni napred ni nazad. I srce je radilo, i baš zbog toga što je radilo, ja sam ponovo počela da plačem, ali sad sam jecala. Nisam mogla da pomeram ukočena usta, ali je zvuk jecaja izlazio nekako iz njih.

 

Prvo, jer sam čula lepotu koju je mama devojčice rekla u samo šest reči. Drugo jer mi je u tom momentu falilo moje dete u rukama. I treće jer je baba potvrdila koliko su neki ljudi zaboravili da ljubav, ako je čista i iskrena, nikad ne može biti teret koliko god godina da ima.

 

Ne može biti teret čak ni kad joj se noge vuku po podu, a ti je prigrljapio i nosaš je u zagrljaju, skoro veću i od tebe samog. Jer nije ti teška.
Onaj ko živi čistu ljubav zna da ona voli da se nosa, čak i kad izgleda da je prerasla nosanje, kad izgleda omatorelo čak i za držanje za ruku. Voli da joj se obraduješ ko prvog puta i da je tako pomaziš, kao prvi put, a možda je hiljadustoti.

 

Ona voli kad ništa u vezi nje ne brojiš i ne računaš i ne ponašaš se kao matematičar već kao alhemičar, na primer.
I nju baš briga, kad je iskrena i čista, što neko njeno nosanje vidi kao teret, jer ljubav zna da onaj ko nju vidi kao teret, takvu je i živi.

 

Zamislila sam kako, u tom momentu, ova rečenica mame, ulazi u uši svih ovih ukočenih ljudi (jer da nisu ukočeni možda je ne bi čuli ili bi je prečuli ili bi je odgurnuli ko muvu od sebe) i kako će oni sad kad se odkoče svi videti zagrljaj ove mame i njene petogodišnje ćerkice kao nešto najlepše što su tog dana mogli da vide".

 

Izvor: noizz

Autor: Jovana Kešanski

 

10 fenomenalnih saveta kako da vam kuća bu...
Proleće se približava, samim tim i velika generalka. Spremite se na vreme! Evo nekoliko fenomenalnih saveta kako da svo ...
3
Uređenje dečje sobe
Svi roditelju dođu u period kada detetu krevetić postane premalen i igračke sve složenije. Došlo je vreme da detetu name...
3
Gljivične infekcije kože: nisu opasne ako...
Požuteli nokti, bele fleke na koži, opadanje kose, crvenilo i uporan svrab po telu i vlasištu, neprijatni mirisi i perut...
3
Devojke stupaju u brak sa 30, a mladići sa 32
Prema podacima britanskih stručnjaka žene danas ulaze osam godina kasnije nego što su to činile njihove majke, piše Dejl...
2


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




Kuvar: maliponi
Brz i ukusan kolač

Anketa

jaslice
VVVV

Jako se svadjam sa mamom, koja tvrdi da je slanje deteta u jaslice jako surovo, a meni se cini da puno dece voli da ide. Da li je vase dete volelo da ide u jaslice?

ne znam (39%)

volelo je (19%)

nije volelo (18%)

u pocetku nije, posle jeste (24%)


Ukupan broj glasova: 109

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here