/11 /11

Nije više ništa važno, ni koliko  je sati, ni da li ćemo postići sve obaveze tog dana, već je najbitnije zagrliti miris divni i poslati najnežniji poljubac, dok čujete piskave rečenice: „Mama ljubi! I drugi!“ Njegova reč, moje izvršenje.

Vreme neumitno teče, obaveze stoje nad glavom. PRB uveliko u priči, vrtić pomaže, ali posao odmaže. Jurnjava čitavog dana. U tom ludilo modernog života, kafa se pije brzinski, telefon stalno zvoni, a nervoza na svakom koraku.

Ništa me ne ometa, desna ruka krvari, ja smeškam se i perem sudove. Udaris tu i tamo nogu, nebitno. Sediš na podu i slažeš kocke, igra se nastavlja kao da problemi ne postoje. Na poslu posao se niže, obaveza sve više. Tate vode zaseban život pun nekih drugih stvari, društvenih, a mame, kao mame! Njih to ne dotiče. Mame vode život isključivo u okviru materinstva, a onda nema mesta za druge opuštajuće stvari.

Međutim, van materinstva ne postoje sitnice koje mame uvek oduševe. Kada shvatite da ste naučili čedo pačji ples, da vas iznenada zagrli iz sve snage i pošalje poljubac. Van meterinstva nema tih sitnica koje život znače.

Sve dnevne nedaće, nervoze u saobraćaju, na poslu, životu izbrišu se jednim treptajem, osmehom. Kada se čuje dečji glasić sve ostalo izleči se tom muzikom. Onda se sve može, sve se stiže, sve je na vreme i niko nije kriv, jer mi smo MAME NATPRIRODNA BIĆA! Ja sve mogu, jer ja sam MAMA!

Blog: mamaudvadesetprvomveku