/11 /11

Šest dana nas tri smo u sobi, u ranim jutarnjim časovima, slušale vrištanje, jaukanje žena koje su se porađale. Zvučalo je jezivo, pogotovo jer je noć, bolnica je tiha, samo su ti jauci odzvanjali hodnicima i zaustavljali se u našim ušima, u našim glavama. „Ja neću tako vrištati. One su se samo uplašile pa su zato vrištale. Neću da sestre viču na mene jer se prenemažem“, i dalje hrabrim sebe. Koliko god vama nemoguće zvučalo, uspela sam da prizovem određenu dozu onog pozitivnog uzbuđenja. Bar deset odsto mojih osećanja tada činila je ta, nazovimo radost, ostalih 90 odsto bio je strah.

Konačno neko dolazi do mene, pošto nekih 45 minuta nije bilo ni doktora ni sestara na vidiku. Onda sledi onaj rutinski deo pred svaki porođaj, koji ću da preskočim (žene znaju zašto). Sve se odvija polako, kao da nikom od njih nije bitno to što ja imam temperaturu, da već pola sata drhtim od hladnoće zbog temperature i da mi je evidentno svakim minutom sve gore. Ali možda baš zbog takvog njihovog stava, nazovimo ga nemarnim i ti-si-samo-još-jedna-u-nizu, uspela sam da očuvam onih 10 odsto pozitivnog osećanja.

Ležim na porođajnom krevetu. Ne nalazim se u standardnoj sali za porođaj zato što sam febrilna (imam temperaturu). Oko mene “zuje” doktorka jedna, druga, sestre, babice, čistačice, nešto se dešava a meni niko ništa ne govori.

Priključena sam na CTG što mi otežava da se lepo namestim. Priključena sam na indukciju (veštačko izazivanje kontrakcija) i osećam jači bol. I dalje se ne otvaram. U jednom trenutku ulazi treća doktorka i neki doktor, koju su došli samo da me pregledaju vaginalno. “Hm, da da”, kaže on. „Je l’ da?“ odgovara ona. Oboje imaju onaj pogled da nešto nije u redu, ali meni opet NIKO NIŠTA NE GOVORI. Taj pogled se proširio na svo osoblje oko mene, kada su videli da mi je temperatura 39.9. A ja se i dalje ne otvaram. „Uključite je na najjaču indukciju”, govori glavna doktorka, a ja nesvesno izgovaram “Nemojte, molim vas.“ Već osećam toliko jake bolove na dva minuta, da ne želim da znam koliko boli najjača indukcija. Može li jače od ovoga? O da, može!

Dva minuta drhtim od temperature, dva minuta osećam toliko jaku bol da sam pogazila svoju reč i počela da jaučem. Trudim se da ne budem previše glasna, zbog žena koje možda preplašene u sobi slušaju, ali uhvatim sebe da sam namerno glasna kako bi NEKO došao kod mene. Ležala sam satima potpuno sama, u svoj toj agoniji. Povremeno bi dolazila neka sestra da mi izmeri temperaturu i proveri CTG. „Kada će biti gotovo“ uporno pitam svaki put kada uđu, a dobijem samo onaj pogled saosećanja i bespomoćnosti: „Ne znamo. Kad vam spadne temperatura“. Uporno sebi govorim –Evo još malo, još pola sata i proći će– iako prolaze sati.

Dok tako osećam „pola kontrakcije pola drhtanje“, setim se da, pre trudnoće, svaki put kada sanjam da sam trudna, uvek se probudim i drhtim od hladnoće iako u stanu uopšte nije hladno.

Pomislim kako sam možda eto, kroz snove predosetila da će doći do ovoga, ali odmah odbacujem tu misao. Svašta čoveku padne na pamet u trenucima očaja.„Zar ne možete da mi date epidural“, pitam doktorku kada se konačno pojavila.

„Ne možemo zato što ste febrilni.“

„A carski?“

„Ništa, srećo, ne možemo. Samo da čekamo da spadne temperatura.“

Kada sam čula te reči, praćene onim istim izrazom lica koje su svi oko mene tada imali, na trenutak sam poklekla. Obuzeo me je strah, panika, bojala sam se za svoj život, za život mog nerođenog deteta. Znala sam da mi je od temperature otišlo i ono malo plodove vode što sam imala, a beba neće, pa neće da se spusti.

Sav taj pakao mi je u sećanju u vidu nabacanih reči i situacija, kako sam i ovde pisala. Nisam sigurna zbog čega povezujem to što me je jedna sestra celu izmasirala alkoholom (pošto antibiotici izgleda nisu pomagali) i to što mi je pola sata nakon toga spala temperatura. Iako sam i dalje osećala jaku bol i bila otvorena 5 ili 6 prsta, više nisam osećala hladnoću.

Konačno su se svi opet okupili oko mene: „Da, to je to. Vodite je odmah u salu“, rekla je druga doktorka. Znala sam da me vode na carski. U tom trenutku sam osetila olakšanje, toliko da se nijedan osećaj olakšanja za mojih 24 godine ne može porediti sa tim.

„Hajde, hajde! Prebaci se na drugi krevet, hajde“, viče na mene neka punačka, starija žena. Ne mogu to odmah da izvedem jer mi je u tom trenutku naišla jaka kontrakcija. Ne mogu oči da otvorim, kamoli da se prebacim sa jednog kreveta na drugi. Opet ta nervozna žena mene nešto pita za krvnu grupu, ne sećam se više njenih reči, ali itekako njenog stava. „Sad ću ovo da ti dam, boleće da znaš, nemoj da se pekmeziš“, izgovara ona drčno, držeći špric u ruci. U tom trenutku pogledala sam je sa velikim ironičnim osmehom na licu koji joj je očigledno kazao „je l’ ti znaš kroz šta sam ja prošla sad, špric je najmanji problem!!!“ Primetila sam da je tada malo “spustila loptu”.

„Udahni duboko i broj od 10“. Udahnula sam, zažmurila i imala osećaj da imam čak i polu osmeh na licu jer je sve konačno gotovo.

„10, 9, 8, 7…“ Mrak.

Nastaviče se ...

Blog: supermama

Autor: Jovana Blagojević