Foto: Freepik.com

/11 /11

"Dečaci ne plaču!" „Prava si seka Persa!“ Ovo su uobičajene reči koje se govore našim dečacima kada pokazuju emocije poput straha i tuge. Dečaci se od malih nogu uče da je pokazivanje ovih emocija nešto čega treba da se stide, i da ih jake emocije ili njihovo pokazivanje čini manje muževnim. Umesto da prihvatimo emocije naših sinova, društvo diktira da ih naučimo da ih izbegavaju ili skrivaju.

Iako znamo da se svet polako menja što se toga tiče, mnogi ljudi i dalje pokušavaju da zaštite svoje dečake od ismevanja ili maltretiranja u „stvarnom svetu“, pokušavajući da zaustave njihove emocije. Često to dolazi iz želje (greška!) da se dečaci zaštite od percepcije drugih ljudi. Ali veća šteta dolazi od skupljanja čitavog niza drugih emocija koje nisu sposobni da izraze na zdrav i prilagodljiv način.

Problem sa emocijama 

Postoji šest univerzalnih emocija: tuga, gađenje, strah, sreća, bes i iznenađenje. Ono što ih čini univerzalnim je to što su ljudi, bez obzira na kulturu, vaspitanje, tip ličnosti, itd., sposobni da prepoznaju i osete, ovih šest emocija. Samo dve emocije se mogu smatrati pozitivnim: sreća i iznenađenje. Ali svi znamo da iznenađenja ponekad mogu biti i prijatna, ali i neprijatna.

Emocije (iako su ponekad neugodne) mogu nam reći mnogo različitih stvari. Pojavljuju se kao odgovor na stimulanse ili „stvari“ koje se dešavaju oko nas i pomažu da budemo bezbedni, ili nas upozoravaju na nezadovoljene potrebe. Neke emocije mogu dovesti do značajnih i ponekad neprijatnih fizičkih reakcija kao što su hladan znoj, napeti mišići, suze itd. Ovo nam govori da je bolje da obratimo pažnju na važne stvari u našem okruženju, stvari koje treba da primetimo, promenimo, obradimo ili razumemo. 

Problem sa emocijama je u tome što većina ljudi želi da doživi samo pozitivne emocije. Ne samo da mnogi ljudi žele aktivno da izbegnu određena osećanja, već postoje i neka neprijatna i beskorisna uverenja koje naše društvo može imati o emocionalnom izražavanju. Konkretno, određene emocije su na neki način usklađene sa polom, muškim ili ženskim. U suštini društvo očekuje ili uči dečake da imaju uži spektar emocija. Društvo ih uči da izbegavaju ili potiskuju tugu i strah, dok je ljutnja prihvatljiva, ili prikladna za izražavanje (na nju se gleda kao na mušku osobinu).

Opsežna istraživanja pokazuju da je veća verovatnoća da će ljudi dozvoliti ženskoj deci da osete strah ili tugu i pružiti im više udobnosti kada izražavaju ove emocije, nego muškoj deci. Studije nam takođe govore da se čak i naši razgovori sa muškom i ženskom decom razlikuju. Razgovori sa ženskom decom će se češće baviti širokim spektrom emocija, dok se razgovori sa dečacima manje bave emocijama, ili se fokusiraju prvenstveno na bes.

Da li izražavanje tuge ili straha čini mog sina slabićem? 

Ne! Samo zato što ne učimo naše dečake šta je tuga (ili strah) i kako je izraziti ne znači da je neće doživeti. Emocija nije nešto što možete kontrolisati. Automatska je i javlja se kao odgovor na naše okruženje i naše potrebe. Dakle, to što je tužan ili uplašen, ne čini vašeg dečaka slabićem. A potvrđivanje emocija vašeg sina pomoći će mu da upravlja svojim osećanjima na zdrav način. Kada se fokusiramo samo na bes ili ih ne podržavamo kada se osećaju uplašeno ili tužno, lišavamo naše dečake mogućnosti da zadovolje svoje potrebe. To može dovesti do konfuzije, frustracije i još više straha jer ne osećaju da je svet bezbedan. A ako im ne pomognemo da razumeju svoja unutrašnja iskustva, mogu se osećati veoma uznemireno, jer ne mogu upravljati osećanjima koja okolina ne priznaje i ne potvrđuje.

Ako razgovaramo sa našim dečacima samo o besu, to je sve što će naučiti, i ulaze u začarani krug. Neprijatno je kada dožive drugi osećaj sa kojim ne znaju kako da se izbore. Ne znaju šta se dešava niti kako da to poprave, pa su frustrirani i ljuti. Dakle, to je emocija koju vidimo (bes) i ponašanje koje imenujemo i o čemu razgovaramo sa njima. Tako počinje začarani krug. Kada se naši dečaci naljute i isključe svoja druga osećanja, to može negativno uticati na njihove odnose, dobrobit i bezbednost.

Kako mogu potvrditi emocije svog sina? 

1. Izbegavajte rodno određen jezik. Prvo, pokušajte da uklonite rodni jezik vezano za osećanja. Na primer, „Plakanje je za devojčice“. „Glavu gore, dečak si.” Ne postoji nešto što osećaju samo dečaci ili samo devojčice. Emocije su univerzalne i suštinske!  

2. Ne umanjujte osećanja.

Izbegavajte da minimizirate osećanja vašeg deteta (uključujući i devojčice!) tako što ćete slučajno projuriti kroz njihova osećanja ili ih umanjiti. Pokušajte da izbegnete da govorite stvari poput: "Biće sve u redu. Ne plači." Ili "Nije tako strašno!" Ovim govorite vašem detetu da njihov problem nije tako veliki ili važan. Oni uče da izbegavaju svoje emocije i, zauzvrat, ne ispunjavaju svoje potrebe. Ovi komentari mogu doći iz želje da se vaše dete ne oseća uznemireno i želje da mu otklonite bol. Ali moraju naučiti da se ne plaše da pokažu osećanja. Tada postaju otvoreni da ih identifikuju. Lakše će se nositi i upravljati osećanjima ako razumeju emocije i sve što im se to dešava.  

3. Imenujte taj osećaj!

Omogućite svom sinu da osećaje iskaže rečima i da prepozna i razume mnogo različitih emocija. Neke strategije mogu uključivati:

• Navedite različita osećanja koja vaše dete izražava. Kada njihovim osećanjima date obeležje, to im pomaže da shvate šta se dešava. Potvrđivanje emocija takođe smanjuje njihov intenzitet i pomaže u izgradnji vaše veze sa decom. 
• Pokažite emocije na svom licu i navedite svoje dete da pogodi o kojim emocijama se radi.
• Gledajte njihovu omiljenu TV emisiju ili čitajte njihovu omiljenu knjigu i postavljajte im pitanja o likovima. „Pitam se kako su se zbog toga osećali? A kako ti to znaš?" Ili: „Izgleda da su tužni. Kako možete da prepoznate?
• "Zapišite šest univerzalnih osećanja i navedite ih da vam navedu malo osećanje nasuprot velikom osećanju za svaku od šest emocija – na primer, iritacija (malo) naspram besa (veliko). Napišite liste različitih imena za ove emocije. Na primer, „srećan“ može uključivati ekstatičnost, zadovoljstvo, prihvatanje, itd. Unesite ove različite nazive u svoj rečnik kada govorite o različitim osećanjima, ili ih navedite da pokažu svoje osećanje na listi.

Najvažnija poruka je da ne osećaš nešto samo zato što si dečak, ili zato što si devojčica. Ako vaš dečak doživljava niz osećanja, to je normalno i on definitivno nije slabić. Svi smo mi kao ljudi sposobni za ova osećanja, a sposobnost da ih identifikujemo i izrazimo, pomoći će nam da zadovoljimo svoje potrebe, zbog čega se osećamo bezbedno i generalno srećnije. Takođe to poboljšava naše opšte mentalno zdravlje i kvalitet naših odnosa. Dakle, odvojite vreme da naučite svoje sinove o različitim emocijama i potvrdite ih!

Odabrala i prevela Ringeraja.rs

Autor: Rachel Tomlinson 

Izvor: Baby-chick.com