Svaka koščica vam je umorna. Nisam siguran kada će biti bolje. Danas će možda biti dobar dan ili će možda biti dan kada ćete poludeti toliko da ćete iznenaditi i same sebe. Foto: Freepik.com

/11 /11

Nalazim se u periodu života u kom mi je svaka koščica na telu stalno umorna. Čupav sam i oči su mi umorne u stilu „kako ću izdržati do kraja dana“.

Imam tri dečaka mlađa od 5 godina. Nije da se žalim. U stvari, možda malo. Ali znam da postoje ljudi koji bi dali sve na svetu za kuću punu smeha i haosa. Ja sam bio ta osoba godinama i godinama. Bol neplodnosti je razarajući i konstantan. Sećam se kako sam dozvoljavao nadi da poraste a onda gledao kako se ruši oko mene, i tako iz meseca u mesec, sedam godina. Ali, o tome drugi put.

Sada, u mom trenutnom životu, imam tri dečaka mlađa od 5 godina. Mnogo je trenutaka u kojima su oni potpuno divni, kao prošle nedelje, kada je Ajzak rekao mojoj snaji „Moj tata svuda ima kosu“. Ili kada je Elijah stavio zelenu krpu na bradu i obraze i ponosno izjavio „Tata! Imam bradu kao i ti!“ Ili kada se Ben iskrade ujutru pre druge dvojice, nasmeje mi se, i kaže:„Vreme za tatu i Bena.“

Ali, mnogo je i trenutaka kada nemam predstavu kako ću da preživim dan dok ne odu u krevet. Konstantni zahtevi, potrebe i svađa su kao grebanje noktima po tabli svakoga dana.

Jedno od moje dece će sigurno biti sledeći Stiv Džobs. Sada imam neizmernu empatiju prema njegovim roditeljima. On ima preciznu viziju onoga što želi – samo to i nikako drugačije. Ponekad je to način na koji njegov tanjir treba da je centriran u pravcu stolice, ili kako čarape treba da stoje, ili kako tačno treba da izgleda slika roze delfina – „sa hrabrim očima, ne tužnim očima, tata!“ On je laserski zrak i nije zadovoljan dok sve nije potpuno u redu.

Moram da priznam da me, ponekad, zvuk njegovog vrištanja tera da se sakrijem u špajz. I neću ni potvrditi ni poreći da, dok sam tamo, kompulzivno jedem čips i/ili crnu čokoladu.

Postoje ljudi koji mi govore sledeće:

„Treba da uživaš u svakom trenutku! Deca tako brzo rastu!“

Ja se obično nasmejem i ispustim nekakav zvuk, ali unutra, potajno želim da ih malo držim ispod vode. Samo jedan minut ili malo više. Samo dok se malo ne uspaniče.

Ako imate prijatelje sa malom decom  – naročito ako su vaša deca sada tinejdžeri ili su odrasla – molim vas zakunite se da im više nikada nećete reći ovo. Ne zato što nije istina, već zato što stvarno, ali stvarno, ne pomaže.

Znamo da je tačno da deca brzo odrastu. Ali osećaj da moram da uživam u svakom trenutku baš i nije neki poklon, izgleda kao još jedna stvar koju je nemoguće uraditi, a sada, ta lista je predugačka. Nije svaki trenutak roditeljstva uživanje. Nije bio za vas, a nije ni za mene. Vi ste to samo očigledno zaboravili.  Mogu to da vam oprostim. Ali ako mi još jednom kažete da uživam u svakom trenutku, moraću da prestanem da se viđam sa vama.

Ako ste roditelj male dece, znate da postoje trenuci fantastičnog uživanja i ne možete da verujete da vam je uopšte pružena mogućnost da budete sa tim malim ljudima. Ali, neka budem ja taj koji će reći sledeće stvari naglas:

• Niste grozan roditelj ako ne možete da smislite kako da im na miran način odredite odgovarajuće posledice u realnom vremenu za svaki čin terorizma koji ona tako kreativno smisle.
• Niste grozan roditelj ako biste radije bili na poslu.
• Niste grozan roditelj ako ne možete da dočekate da odu u krevet.
• Niste grozan roditelj ako vas zvuk njihovog glasa ponekad tera da poželite da pijete i da nikada ne prestanete.

Prosto, niste grozan roditelj!

Vi ste samo stvaran roditelj sa granicama. Ne možete sve da postignete. Svi moramo da priznamo da jedna od žrtava specifičnih za našu kulturu zasićenja informacijama ta da imamo neverovatno visoke standarde roditeljstva, gde se osećamo kao da užasno podbacujemo ako decu hranimo pilećim „nuggets“-ima i pustimo ih da gledaju TV ujutru.

Jedan od razloga zašto smo toliko iscrpljeni je da smo prezasićeni informacijama o tome kakvi roditelji treba da budemo.

Pa, možda je vreme da prestanemo da čitamo blogove koji nam govore kako da odgajamo sledećeg predsednika koji zna da čita sa tri godine i koji kuva, ne samo jede, svoje povrće. Možda je vreme da budemo roditelj koji kaže izvini kada viče. Koji pokazuje delima šta znači posvetiti vreme sebi. Koji moli Boga da bude što bolja verzija sebe a ne za više snage da bude idealan roditelj.

Zato, sledeći put kada vidite prijatelje sa malom decom sa maglovitim i očajnim pogledom u očima, naručite im picu i pošaljite im na kuću to veče. Predložite da im izvedete decu na par sati da mogu da budu sami u svojoj kući i vode ljubav kada nisu toliko umorni, zaboga. Stavite ruku na njihovo rame, pogledajte ih u oči, i recite im da rade dobar posao. Samo nemojte da se uplašie ako počnu nekontrolisano da plaču. Veći deo vremena se osećamo kao da krpimo sve što radimo i mislimo da će nam deca odrasti u grozne kriminalce koji nas mrze i nikada neće hteti da budu sa nama kada porastu.

Svaka koščica vam je umorna. Nisam siguran kada će biti bolje. Danas će možda biti dobar dan ili će možda biti dan kada ćete poludeti toliko da ćete iznenaditi i same sebe.

Udahnite. Izdahnite.

Niste sami.

Autor: Steve Wiens

Izvor: The Actual Pastor