Pišem svoje iskustvo i znam da temu nisam promašila samo predpostavljam da ću kao i svugde biti odbačena. Moja priča nije obična, a nije ni lepa. Volela bih da znam da nisam jedina, zato pišem a iskreno volela bi da nas neko podrži.

Mlada sam (23), suprug 4 god stariji, nepušaći smo i vodimo zdrav život, trudimo se. Trudnoća prva i jako lepa. Svaki dan bio nam je lep, uživali smo oboje…pevali mu pesmice i živeli normalno. Jednog dana kada sam u 6. mesecu bila, otišla sam na pregled i odjednom pronašli su neku vrstu anomalije na detetu. Hitno su me poslali na GAK u Novi Sad tj. sutradan sam imala zakazano kod profesora S. Stojića. Nisam mogla da pričam, zaledila sam se. Zadržali su me na odeljenju patologija trudnoće, u sobi broj 10 sa dve divne devojke. Profesor je meni i suprugu objasnio šta se vidi ultrazvukom i bio je otvoren. Dete je imalo vodu u želucu, ispod kože i pluća nisu mogla da se razvijaju. Ne znaju kako je do toga došlo i govore nam da je više nego očigledno da detetu nema spasa. Mislila sam brzo ću se porađati. Radili su mi testove, šta mi nisu radili sve. Ostalim majkama nisam rekla koji je moj problem, kako se ne bi plašile. One su sve tu na “održavanju” sa nekim malim problemčićima. Tu ih paze. Na tom odeljenju vlada profesionalnost, oštrina gde treba da je bude i nežnost za one kojima je potrebna. Dosta njih majki sam ispratila, a pošto sam tu bila skoro tri nedelje svaka vizita je ponavljanje moje priče koja se širila od sobe do sobe na odeljenju. Nikada neću zaboraviti te žene i njihove bebice.

Jednoga dana pozvali su me da se dogovorimo tj. da odlučim, da li ce me porađati kada za to dođe prirodno vreme, ili ću se sad poroditi i roditi živo dete koje će samostalno umreti ili će ga uspavati dok je u stomaku… pa verujte da na ta pitanja nisam znala sta da odgovorim. Dete je bilo jako, zdravo srce i mozak, vitalno i mislim da su čekali da umre prirodno kako bi se dokumentacija lakše završila. Rekla sam samo da urade to što je bezbolnije za mene. Čak sam i želela epiduralnu, ali nije je bilo. Htela sam stvarno da me uspavaju i da ne znam ništa. Želela sam da je sve san. Došao je dan, nisu me pripremili jer bi me samo uplašili…razumem ih. Nikog ne krivim da me razumete, mada mi je nekad ceo svet kriv.

Odveli su me u sobu kod profesora i rekli su da će mi raditi feticid. Legla sam na sto, on je ultrazvukom tražio njegovo srce i velikom iglom kroz moj stomak ubadao je u njegovo srce, dok je doktorica sipala otrov da ga uspavaju. To je gore od svakog porođaja, gore od svakog bola. Biti miran i ostati nepomičan da bi se izvelo kako treba. Glavu sam okrenula i molila Boga. Ustala sam i stala na noge od olova, pogledala sam sve u sobi i rekla “Hvala Vam i doviđenja” kao da sam u prodavnici. Jadni ti doktori, koliko je teško tako nešto uraditi. Žao mi je svega. Nisam mogla da pričam, ali zaista, nestalo je glasa, došla sam u sobu po stvari, one žene su me gledale, a ja sam samo stavila prst preko usta i znale su da treba sada da ćute. Posle neke venske injekcije došla je sestra i rekla mi je da krenemo u porođajnu salu. Vukla sam sama svoje koferče sa bolom u stomaku i srcu, nije mi bilo bitno. Sestrica je bila raspoložena i verovatno nije imala pojma gde se sad nalazim i kako se osećam. Došla sam do sobe gde me je lepa crnokosa devojka izbrijala i klistrirala, i tada mi je bilo neprijatno, pored svega nisam izgubila taj deo sramote, a inače sam sam stidljiva. Ništa strašno, neprijatno i glupo ali prođe. Taj deo je za naše dobro i treba da se istrpi. Odmah su me prebacili u salu za porođaj gde su me priključili na indukciju. Bila sam sama većinu vremena, naravno odvojena od drugih majki. Retko su me obilazili, od 10:30h do 19h toliko je trajao napor. U jednom trenutku došli su da provere koliko sam se otvorila, dva doktora, ubi me sramota. Osetila sam se kao da me siluju. No, jedan je odredio da mi daju više nečega jer se neću do sutra poroditi. Hvala mu što je ubrzao proces. Dolazila je da me obiđe sestrica sa naočarima i braon kosom. Ona je bila divna. A devojka, mojih godina, ona lepa što me je brijala, zatražila sam joj ruku samo da osetim nekog, da prstima protljam malo njenu šaku, a ona mi na to kaže “Uhvati se za ovu sipku”. Baš jedna divna osoba. Nije bitno.

Kontrakcije, trajale su na početku kratko da bi, što je vreme odmicalo, one bile jače i duže, a pauze kraće. Čula sam žene kako viču od bolova i mislila sam kad će meni tako biti, kad cu ja vikati. Čak sam u jednom trenutku molila Boga da pomogne toj ženi sto vrišti, tako mi je teško bilo. Ja sam se bukvalno savijala od bolova, posteljicu su mi probušili. Jedino mi je bilo strašno što sam sama. Vrtela sam prstom burmu i mislila na muža, molila sa Bogu. 

To su bili teški trenuci, psihički. Mislila sam da ću umreti. Dan pre porođaja rekao mi je doktor da sam u tu najviše zbog svog zdravlja i svoje bezbednosti. Ništa me više nije čudilo. Moj porođaj je krenuo, osetila sam tačno da je krenuo nogicama, sestra je srećom u tom trenutku došla i otkrila čaršav pa zatim potrčala po doktore. Osećaj je jako sličan kao kada idete na veliku nućdu koja je bolna. Stigla je doktorica, dosta njih je bilo da pomogne. Brzo sam izgurala ali kad sam pustila krik, nisam mogla da verujem da to izlazi iz mog grla. Čudovište. Malo su me secnuli, ali to ni ne osetite. Brzo to prođe, taj bol koji baš boli, ajde nek je i 15 minuta porođaj trajao. Rekli su mi da se spustim niže, krevet su prepolovili i spustili svetla, kao na filmu. Bila sam jaka, nekako sam ponosna kako sam izgurala taj porođaj jer sam na jedan način bila nespremna i bio je šok. Sećam se samo zvuka kada mi je sin pao u neko metalno lonče koje je bilo između doktoričinih nogu. Taj zvuk neću zaboraviti. Morali su me uspavati tj. dati anesteziju kako bi mi izvadili ostatke posteljice koja se pocepala. Skoro pa se ne sećam dalje. Znam da je doktorica divna bila i rekla mi je da će mi dozvoliti da mi dođe muž ili koga imam. Bila mi je baš draga. Premeštena sam na posebno odeljenje, naravno ne sa majkama i decom.

Ljudi ima svakakvih svugde i onih dobrih i onih lošijih, ali ništa nije moglo da me povredi više. Uvenula sam. To je bilo u aprilu. Rađena je obdukcija tela i posteljice. Mislila sam da iz tih nalaza neko može da mi kaže šta se desilo za tako kratko vreme, do tada sve se savršeno odvijalo. Moj sin je bio težak 2740g, 41 cm a posteljica teška 1150g. Na obdukciji piše da je dete bilo starosti VIII meseci.

Verujem da moja priča neće biti objavljena jer nema srećan kraj. Možda je bitno da majke, očevi, bake i deke znaju, da nije bitno kog je pola zaista dete, i da veruju koliko je sreća lepa a tuga jaka i uvek se sa strahom spaja i množi. Želim da neko čuje mene i da pogleda u svoje dete i da kaze “baš sam srećan” ili da kaže nismo jedini. To je moj cilj, ja samo želim da se priča i o ovakvim dešavanjima, jer ružno je posle svega da svi to ignorišu i prave od toga kao da je neuspeli kolač. Hvala Vam unapred.