/11 /11

Saznala sam da sam trudna početkom februara 2017. godine. Sve je teklo uobičajeno, prvi pregledi, prvi otkucaji, prvi Utrogestani… Osim što sam morala da napustim posao, na kom nisam bila prijavljena, ostalo je (samo) još da završim fakultet i dam tih preostalih šest ispita.

Tako je i bilo, ceo maj, jun i jul provela sam u stanu, ležeći, sedeći, sa knjigom u ruci i diplomom u mislima. – Moram da završim fakultet pre nego što stigne beba! Tako nekako je i bilo. Sebi zameram jer sam toliko bila uporna da ostvarim taj cilj, da sam zaboravila da uživam u trudnoći i prepustim se divnim trenucima koja ona nosi sa sobom (ima i onih manje divnih, ali oni se zaborave).

Moj stomak, koji se tako veselo pomerao, i ja, zajedno smo “očistile” pet “ljutih” ispita, i konačno malo iskoristile dane za uživanje, dok  opet ne dođe vreme da se zagreje stolica za onaj poslednji, najteži ispit.

Termin porođaja bio je 13. oktobar, a vodenjak mi je pukao 23. avgusta. Eto tako. Iz čista mira. U pola 8 ujutru. I suprug i ja govorili smo jedno drugom da je nemoguće da je to vodenjak, pogotovo jer je to bilo jako malo i povremeno „curkanje“, ne baš kako je predstavljeno u filmovima. Za svaki slučaj zakazala sam pregled kod svoje doktorke, i dalje se nadajući da nije vodenjak, iako me osećaj koji sam vešto potiskivala, na kraju nije prevario.

Odmah su me poslali u bolnicu (ne želim da imenujem ni lekare ni ustanove u kojima sam boravila) i smestili u pri porodilište. Narednih šest dana ležala sam tamo, u sobi sa još dve devojke. Jedna drugoj smo vedrile mračne dane neizvesnosti, i živele za period od 14 do 15 časova svakoga dana, kada je vreme poseta.

Jednoj od njih je takođe pukao vodenjak pre termina, i nju su držali šest dana. Bolnica kao bolnica, depresivna, ali osećaš se i sigurno jer su oko tebe lekari, stručna lica. Svaki dan CTG,  pregledi, vizite, ultrazvuk, davanje analiza… I na svakom pregledu doktori govore isto: „Dobro, izdržite još malo. Postoji mogućnost da se dobije infekcija, jer više niste zaštićeni, ali čim vidimo to, porodićemo vas. Za vas bi bilo najbolje da se porodite prirodnim putem, ali ako bude komplikacija, ili ako ustanovimo da se javila infekcija, moraćemo carskim rezom.“

Ponedeljak, 28. avgust. Odvode me na pregled, stavljaju vaginaletu za izazivanje porođaja i šalju nazad u sobu. Bilo je 11 časove pre podne. Male kontrakcije krenule su nakon pola sata, pa onda sve jače, ali ništa neizdrživo. Osećam uzbuđenje „Ja se porađam! OK, ja ću se poroditi!“ Hrabrim sebe da budem jaka, da je to sve prirodno, da se još verovatno milion žena porodilo u osmom mesecu i „eno ga trči, živo i zdravo“. Uspem da probudim dozu pozitive u sebi i nekako izmamim i osmeh na lice. Konačno ću videti svoje dete!

Oko 19 časova, i dalje otvorena “jedan prst”, i dalje u sobi u priporodilištu, sa jačim kontrakcijama, osećam da me nešto obara. Nema više osmeha, nema pozitive, samo prvi jaki otkucaji straha, jer znam šta je to što me je oborilo. Temperatura, 37 sa 5, koja se sa svakim minutom povećavala.

„Sestro!!!“

Nastavak pročitajte ovde 

Blog: supermama

Autor: Jovana Blagojević