Ako se vreme promenilo, a obrazovanje novih generacija ostalo isto kao i ranije – da li je vreme za promenu? Foto: Freepik

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Problemi sa koncentracijom su, prema mišljenju mnogih stručnjaka, ono što odlikuje novu generaciju. Za to su u velikoj meri krivi ekrani i društvene mreže. Posledice toga su vidljive u svakodnevici – pre svega u savladavanju gradiva i učenju.

Ako se vreme promenilo, a obrazovanje novih generacija ostalo isto kao i ranije – da li je vreme za promenu? Kao jedan predlog za rešenje toga jeste skraćenje časova sa 45 na 30 minuta – jer, kako kaže deo struke, deca nemaju dovoljno pažnje da isprate nastavu koja traje duže, pa je besmisleno i da traje duže.

Drugi predlog, koji se često pominje u poslednje vreme je zabrana mobilnih telefona u školama – po uzoru na već niz drugih država na globalnom nivou koje su ovakva zakon primenile u svom obrazovnom sistemu.

O ovome je govorila Snežana Golić, pedagog, u emisiji „Podne“ na Una televiziji.

Kada je reč o problemu sa pažnjom na časovima, iz iskustva se može videti najbolja slika i realno stanje:

„Mi se konstantno bavimo decom, a ne sobom, a od nas kreću svi problemi, kod dece se samo vide i lakše nam je da njih kritikujemo i u folklor nam je ušlo da o njima govorimo sve najgore“ kaže Snežana Golić i dodaje da se vrlo često, kada nemamo rešenje nekog problema, bavimo time – da li je važnija forma ili sadržaj, a lakše je držati se forme i baviti se formom.

Odnos koji se razvija između nastavnika i učenika, kao i atmosfera koja se pravi na času presudna je za održavanje pažnje, pa tako ista grupa dece može da se ponaša potpuno drugačije na svakom času – u zavisnosti od toga ko im drži nastavu.

„Kod jednog nastavnika se čuje muva, deca su neprijatno mirna, plaše se da progovore, ne učestvuju, čak se i međusobno ne gledaju, na sledećem času učestvuju u raspravi, debatuju i ponašaju se poželjno, sa moje tačke gledišta, na sledećem času se dobacuju Koka-kolom iz prve u poslednju klupu, lupaju i viču… Sve je zavisilo od predavača“ – zaključak je koji Snežana Golić donosi iz svog iskustva.

Ukoliko bi i došlo do skraćenja časova, postoji niz pitanja koja se postavljaju, a među njima je, kako navodi Golić i pitanje – da li bi to značilo da će se šest časova pretvoriti u devet ili bi to bilo šest časova sa dužim odmorima.

„Ono što bih ja mogla, na svoju sopstvenu odgovornost odmah da produžim su – odmori. Odmori su nehumano kratki.“ – kaže Snežana Golić i napominje da je to posebno problem za nastavnike. Pet minuta između dva časa, između dve grupe đaka, dva odeljenja je jako malo jer za 45 minuta, koji su u ovom slučaju opravdani, smatra Golić, nastavnik do kraja uspe da dovede grupu do toga da nešto zaista nauči, a onda ulazi u novi haos sa potrebom da sve ponovi – gotovo bez predaha.

„40-očasovna radna nedelja je preporučena za odrasle, a saberite sate koliko „rade“ deca. U gimnazijama imaju po osam, devet časova. Pored toga, oni tamo ne savladaju gradivo, pa kad odsede tih osam, devet časova – ako kod kuće ne rade roditelji ih etiketiraju kao neradnike, kao nekoga ko ništa ne radi, jer oni vide samo ono što je kod kuće. Samo saberite koliko su deca na tim svojim „poslovima“ pre nego što ih bilo ko krene prozivati i omalovažavati. Tu koncentraciju koju zahteva ovo što smo mi osmislili za njih nema niko.“ – zaključuje Snežana Golić.