/11 /11

Da li ste i vi čuli ili možda odrasli uz rečenice: batina je izašla iz raja; i mene su roditelji tukli, pa mi ništa ne fali; poneki šamar ne može da škodi? Zajednička karakteristika odraslih osoba koje su u detinjstvu bile kažnjavane šamarima i batinama je da se toga i kao odrasle osobe odlično sećaju. Možda im je potrebno vreme da se sete gde su bili na letovanju prošle godine ili šta su kuvali juče za ručak, ali činjenicu da li su ih roditelji tukli pre više decenija sigurno znaju istog trenutka kad ih pitate.

Različiti oblici fizičkog kažnjavanja još su, često, jedna od vaspitnih mera. Roditelji, naravno, kažu da decu ne tuku, već ih "samo" ponekad "umereno" ili "po zasluzi" udare ili ošamare. Međutim, ovi termini tumače se potpuno subjektivno jer ono što je "umereno" i "po zasluzi" u jednoj porodici može biti sasvim različito tretirano u drugoj. Takođe, ne postoji malo i veliko nasilje. Upravo zato, nasiljem se smatraju i šamar i batine.

Postoji mnogo razloga zašto fizičko kažnjavanje ne daje rezultate:

Roditelj ovakvim kažnjavanjem poručuje detetu da je udaranje prihvatljiv način rešavanja problema. Kada dete vidi da to primenjuje njegov najveći autoritet, jasno je da će steći toleranciju na takvo ponašanje, izgubiti empatiju prema nasilju u svom okruženju, primeniti isti model ponašanja među svojim vršnjacima...

Stvara se lažni roditeljski autoritet, zasnovan na manipulaciji strahom. Dete oseća strah zbog reakcije roditelja i zbog prisutnog fizičkog bola ili osećaja poniženja, pa prestaje s nekim svojim ponašanjem.

Međutim, to su kratkoročni efekti jer dete nije shvatilo razlog zašto je neki postupak loš, niti je razumelo vaše razloge za takvu kaznu. Poželjno je da vaši vaspitni postupci dugoročno deluju na dete, odnosno, da ono više ne ponavlja iste greške. Tako će se u istoj situaciji - kao kad ste ga nekad kaznili - ponašati drugačije, ali ne zato što se boji vaše kazne, nego zbog toga što je zaista razumelo zašto je za njega bolje drugačije ponašanje.

U mnogim slučajevima, deca koja trpe nasilje u detinjstvu emotivno se vezuju upravo za onog roditelja koji ih kažnjava i tako nauče da brane nasilničko ponašanje. Kad postanu odrasle osobe, zadrže model vezivanja i pronađu nekog drugog nasilnika. Grubo generalizovano rečeno: ako udarate, tučete ili šamarate svoje dete, rizikujete da u budućnosti i samo postane nasilno ili zauvek ostane nečija žrtva.

Zašto? Dete će da prihvati onaj način ponašanja koji poznaje, koji ste mu vi preneli i kopiraće ga kao svoj model. Čak i ako vi ne primenjujete fizičko kažnjavanje, trebalo bi vas kao roditelja zanimati kako druge osobe, vaši susedi, rođaci i prijatelji, odgajaju svoju decu. To ne radite zato što volite da zagledate u tuđe dvorište, zadirete u nečiju privatnost, nego upravo zbog svojih najsebičnijih, najličnijih razloga.

S obzirom na to da ne poznaju drugačiji način ponašanja, poznato je da deca koja su žrtve nasilja, kad odrastu, i sama često postaju nasilnici. Tako će, možda, vaše dete sa susedovim detetom sutra poželeti da ode u bioskop, na letovanje, možda će sedeti u istoj klupi, možda će s tom agresivnom osobom vaša ćerka biti u braku... Drugim rečima, nasilje koje danas trpi neko drugo dete, sutra može da utiče i na vaše dete.

Kako drugi roditelji odgajaju svoju decu?

Dete odrasta s osećajem krivice i izuzetno lošim mišljenjem o sebi. Veruje da je krivo ili da je zaslužilo vašu kaznu jer ste vi "prisiljeni" da ga udarate. Zbog takvog načina kažnjavanja mogu da postati traumatizovane, nesigurne osobe koje se boje vas i vaših reakcija. Upravo zato telesno kažnjavanje doprinosi razvoju ličnog nezadovoljstva i nesigurnosti. Osim što ugrožava detetovo zdravlje, integritet i dostojanstvo, takvo kažnjavanje ostavlja posledice čak i onda kad one vidljive povrede i ožiljci prođu. Gubi se poverenje i komunikacija, u mnogim slučajevima trajno.

Izvor: stil.kurir