Kad bude napunio tri godine počeću stalno da mu pričam istu stvar: "Najdraži! Ne moraš da budeš inženjer kad porasteš. Ne moraš da budeš advokat. Nije uopšte bitno čime ćeš se baviti. Želiš da budeš patolog? Divno! Sportski komentator? Samo napred! Klovn u tržnom centru? Super izbor!"

A onda će mi moj sin, znojavi klovn u tržnom centru koji je počeo i da ćelavi i šminka mu se razmazuje, doći na svoj trideseti rođendan i reći će mi: "Mama, imam 30 godina i klovn sam u tržnom centru! Jesi li stvarno ovakav život želela za mene? O čemu li si mislila, mama, kad si mi govorila da fakultet nije bitan u životu, kad si mi govorila da treba da se igram s decom umesto da radim domaći iz matematike?"

A ja ću mu reći: "Sine moj, htela sam samo da budem pažljiva i da te ni na šta ne teram! Videla sam da matematiku ne voliš, a bilo je očigledno da u igri uživaš".

Na ovo će mi on odgovoriti: "Ali šta sam ja znao, pa bio sam samo dete? Kako sam mogao o bilo čemu da odlučujem sam? Ti si uništila život!" I onda će prljavom rukom obrisati lice, a karmin će mu se razmazati svuda po faci.

Ja ću onda ustati, pogledati ga pravo u oči i reći u mu: "Slušaj, sine, na ovom svetu postoje dve vrste ljudi - oni koji žive svoj život i oni koji krive druge za sve svoje greške. Ako to ne razumeš, običan si idiot!"

On će na to samo da uzdahne i da se na mestu onesvesti. Trebaće mu pet godina psihoterapije posle toga da se oporavi.

PROČITAJ JOŠ: Kako roditelji sistematski uništavaju svoju decu

A možda uopšte neće biti tako. Možda će biti ovako:

Jednog dana, kad budem imala sina, trudiću se da radim sve što i drugi. Kad bude napunio tri godine, počeću stalno da mu ponavljam"Ne budi idiot! Misli na svoju budućnost. Vežbaj matematiku. Ne želiš valjda da do kraja života radiš u kol centru?!"

Onda će mi on doći na svoj trideseti rođendan, kao oznojeni, proćelavi programer sa borama na licu i reći će mi: "Mama, imam 30 godina, radim u Guglu, na poslu sam 20 sati dnevno, porodicu nemam. O čemu li si mislila, mama, kad si mi govorila da će me dobar posao učiniti srećnim? Šta si pokušavala da postigneš kad si me terala da učim matematiku?"

A ja ću mu reći: "Dušo, ja sam samo želela da imaš dobro obrazovanje! Želela sam da se potrudim da iskoristiš sve moguće prilike koje ti se pružaju u ovom životu".

Na to će mi on odgovoriti: "Šta ja imam od svih tih prilika, majko, kad sam tako prokleto nesrećan?! Prolazim pored klovnova u tržnim centrima i zavidim im. Srećni su. Mogao sam ja biti na njihovom mestu. Ali ti! Ti si za sve kriva! Uništila si mi život!" Onda će drhtavim prstima skinuti naočare i počešaće se po nosu.

Ja ću onda ustati, pogledati ga pravo u oči i reći u mu: "Slušaj, sine, na ovom svetu postoje dve vrste ljudi - oni koji žive svoj život i oni koji krive druge za sve svoje greške. Ako to ne razumeš, običan si idiot!"

On će na to samo da uzdahne i da se na mestu onesvesti. Trebaće mu pet godina psihoterapije posle toga da se oporavi.

PROČITAJ JOŠ: Tajna emocionalno inteligentne dece

A moglo bi da bude i skroz drugačije...

Jednom, kad budem imala sina, trudiću se da samoj sebi uvek olakšam. Od njegove treće godine ću početi da mu ponavljam da ja nisam tu da mu svaki dan ponavaljam iste stvari već da ga jednostavno volim. "Ako ti treba savet, pitaj tatu, sine, ja ne želim da utičem na tvoje odluke!"

Na svoj trideseti rođendan doći će kod mene, kao znojavi, ćelavi filmski reditelj sa melanholijom u očima i reći će mi: "Majko! Imam 30 godina, a još od kako sam bio mali, pokušavao sam stalno da privučem tvoju pažnju. Tebi sam posvetio 10 filmova i 5 predstava. O tebi sam čak i knjigu napisao, a izgleda kao da tebi ništa od toga ne znači. Zašto si uvek izbegavala da mi kažeš svoje mišljenje o bilo čemu? Zašto si me samo slala kod tate?"

Reći ću mu: "Dušo, ja samo nisam želela da utičem na tvoje mišljenje. Htela sam da budem tu za tebe i da ti pružam svoju ljubav. A i tata je svakako mnogo bolji u davanju saveta od mene".

A on će: "Šta mi je ikada značio njegov savet kad sam uvek samo želeo da čujem tvoj? Ja sam opsednut time da rivučem tvoju pažnju. Sve bih dao da znam šta stvarno misliš o meni. Samo jednom u životu mi reci, jednom u životu! Tvoja tišina i otuđenost uništili su mi život". Izgovarajući ovo, uhvatiće se za čelo.

Ja ću onda ustati, pogledati ga pravo u oči i reći u mu: "Slušaj, sine, na ovom svetu postoje dve vrste ljudi - oni koji žive svoj život i oni koji krive druge za sve svoje greške. Ako to ne razumeš, običan si idiot!"

On će na to samo da uzdahne i da se na mestu onesvesti. Trebaće mu pet godina psihoterapije posle toga da se oporavi.

Šta je, dakle, lekcija?

Biti savršena majka je nemoguće i ne treba se ni truditi. Zato ću se jednostavno opustiti i uživati u svakom koraku tog puta, jer znam da, koliko god da ga volim i koliko god se trudim, moj sin će jednog dana svom psihoterapetu imati svašta da kaže o meni.