|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (26.04 -30.04.2021) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Kako sam svog muža upoznala u porodilištu

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 9.7.2022
Ontonio i ja smo zajedno ušli u ovaj svet i zajedno, četiri decenije kasnije, sa troje naše dece, nastavljamo da uživamo u njegovim misterijama i čudima.

image
S vremenom, iako smo živeli satima razdvojeni, postali smo prijatelji iz detinjstva... Stroller photo created by prostooleh - www.freepik.com
/11


Priča o mom rođenju, koja je ujedno i moja ljubavna priča, započela je pre skoro 40 godina u planinskom gradu Spaldingu na Jamajci.

Ispričale su mi je dve žene koje su bile tamo tog aprila – moja majka Lorna i neznanka Lurline, koja se porađala na istom odeljenju.

Moja majka i Lurline živele su u različitim gradovima daleko jedna od druge i putovale su odvojeno u bolnicu u Spaldingu. U to vreme muškarcima nije bilo dozvoljeno da prisustvuju porođaju, tako da moj otac Vivian, radnik na farmi, i Lurlinein suprug, Jeral, pastor, nisu bili tamo tokom porođaja.

Od Lorne i Lurline se očekivalo da se same nose sa tim, naravno uz pomoć medicinskih sestara i doktora.

PROČITAJ JOŠ: Čega se majke najviše plaše? I to, onako, baš baš

Ove mlade žene bile su prva generacija koja je čak imala mogućnost porođaja u bolnici; obe su rođene kod kuće u surovim uslovima. Bolnica Percy Junor u Spaldingu nije se mogla pohvaliti najmodernijom opremom. Nije bilo ni obroka.

Pacijenti su morali sami donositi hranu, po mogućnosti u termos posudama ako su hteli da bude vruća. Majke koje su čekale na porođaj morale su sa sobom da ponesu haljine, pokrivače, čak i platnene pelene za novorođenčad.

Bilo je jako malo lokalnih školovanih doktora. Kuba je imala najbliže medicinske škole. Kubanskim doktorima pomagale su jamajčanske sestre koje su vladale porodilištem, manevrišući žustro između prozirnih zavesa koje su razdvajale krevete. Nije bilo privatnosti.

Lorna i Lurline nervozno su ležale u krevetima jedna pored druge. Dok su ih zavese razdvajale, povezivao ih je strah od porođaja i upravo ih je taj strah naveo da počnu da razgovaraju.

Mojoj majci je prvoj započeo porođaj, uz prodorni bol koji se samo pojačavao. Lurline priča da je moja majka počela stenjati i stenjati i brzo se izgubila u svoj toj agoniji i nerazumljivim rečima.

Lurline je porođaj kasnije krenuo i verovala je da je ona trebalo da bude na maminom porođaju. Prebacujući se u krevetu, pomerala je teško natečene noge i držeći stomak, došla je do mamine postelje.

Sa svojim mužem pastorom, Lurline je bila religiozna žena, žena koja redovno moli. Ona i Jeral vodili su malu crkvu u Cascadeu, pa se molila za moju majku kraj njenog kreveta.

Kasnije mi je rekla da je agonija moje majke bila slična gledanju tela koje se deli na dva dela; majka je stenjala i mlatila kao da je opsednuta. Lurline je prvi put videla porođaj i to ju je zaista prestrašilo. Nije se molila samo za svoju novu prijateljicu, već i za sebe, za ono što će uskoro morati da pretrpi, dok je držala ruku moje majke kroz svaku kontrakciju i disala s njom složno.

Te su žene odrasle u vreme kada se o temama poput seksualnosti i rađanja nije razgovaralo, čak ni između majki i ćerki, pa se nije našla ni mentalno ni emocionalno pripremljena. Medicinske sestre nisu pružale utehu majkama koje se prvi put porođaju .

Sestre nisu shvatale da je moja majka u velikoj opasnosti. Krvarila je i postajala letargična, noge su joj se tresle. Lurline je govorila da su se oči moje majke izvrnule i videle se samo beonjače, videlo se da se potpuno gubi.

Nakon što se stanje moje majke smirilo, medicinske sestre, napokon svesne opasnosti, zauzele su se oko nje dok je padala noć. Prošlo je mnogo sati pre nego što će moja majka prvi put čuti dečiji plač – moj plač.

PROČITAJ JOŠ: Ženi koja ti rodi dete moraš podići spomenik

U ponedeljak, 13. aprila 1981. godine, moja majka se probudila videvši da sam joj ja u naručju, ali je bila izuzetno slaba i sestre su odlučile da će morati da ostane u bolnici još četiri noći radi posmatranja. Sreći moje majke nije bilo kraja; moj siguran dolazak na svet bio je dovoljan da smiri strah koji ju je doveo do ivice.

Sad je došao red na Lurline, težina trudnoće počela ju je iscrpljivati. Mislila je da je emocionalno spremna da rodi svoju bebu, ali videvši ono što je moja majka pretrpela pomišljala je da zapravo gura svoj život iz vlastitog tela.

Tada je došla doktorka sa lošim vestima: Njena beba se još nije okrenula i trebalo ju je izvaditi hirurški. Lurline to nije predvidela, ali doktor je objasnio da su njen život i život bebe u opasnosti; možda će čak morati birati između njih. Reči “vaš život ili vaša beba” prestravile su je.

Lurline se borila sa ovim izborom dok joj je doktorovo upozorenje odzvanjalo kroz glavu. Pomislila je na burne, ali nežne dane svog braka, život koji je procvetao u njoj i trenutak kada je očekivala da će konačno zadržati fizičku manifestaciju svoje i Jeralove ljubavi. Ali da li će to i da se ostvari?

Dok joj se um vrteo između vizija života i smrti, okrenula se svom jedinom izvoru utehe – molitvi – i pritom je donela odluku: Bebin život mora biti spašen.

Odluka je bila užasno bolna. Uprkos odsustvu njenog supruga u bolnici, razmišljala je o njihovom zajedničkom životu i početku stvaranja svoga doma. Održavali su farmu i crkvu. Jeral je doputovao do bolnice kada je bilo vreme da njegova supruga rodi dete, ali nije smeo ostati, pa se vratio kući.

Dok je Lurline ležala u krevetu, brinula se o tome kako će Jeral reagovati ako dođe opet u bolnicu da povede svoju porodicu kući i sazna da je preživelo samo njegovo dete.

Zamislila je njegovo lice, zbunjeno rečima doktora. Videla je kako njegove ruke u očaju i poricanju posežu za njom, ruke koje bi potvrdile da njegova supruga više nije živa.

Lurline je udahnula sadašnjost: svoju crkvu, supruga i život u sebi. Zatim je izdahnula, kao da je pustila sve što je moglo biti: dugi brak, roditeljstvo, njihovu pravu budućnost. Položivši ruku na svoju Bibliju, ugledala je venčani prsten.

Nije ga skinula otkako ga je Jeral godinama prije toga stavio na njen prst, ali sada je odlučila skinuti prsten, što je bio napor jer su joj prsti natekli.

PROČITAJ JOŠ: Mog oca je majka ostavila. I nikada se nije vratila.

Skinuvši prsten, zajecala je pri pogledu na njega i svoju Bibliju. Te stvari su u njenom životu još uvek bile njen identitet, ali u smrti bi bili sećanje.

Ako bi umrla, Lurline je željela da Jeral zna šta se dogodilo tokom njenih poslednjih trenutaka. Kad se približila mojoj majci, držeći Bibliju i venčani prsten, osećala se krivom što ju je obuzela radost, ali nije imala drugog izbora.

Nije htela da plače, ali kad je videla moju majku kako me drži, Lurlineine oči su se napunile suzama. Stavila je prsten i Bibliju u ruke moje majke sa zahtjvom da ih da Jeralu ako se ona ne izvuče živa.

Ovi simboli ljubavi i zalaganja bili su kao cement u rukama moje majke. Duboko je udahnula i klimnula potvrdno. Čak i ako moja majka nije sasvim shvatila razmere Lurlineine nevolje, osećala je koliko je duboko njihovo novootkriveno prijateljstvo.

Lurline je imala još jedan zahtev za moju majku, a to je da joj pročita njen omiljeni spis, Psalam 35. Dok je anestezija putovala Lurlineinim telom, reči moje majke filtrirale su se kroz Lurlineinu svest: “Zagovaraj moj cilj, Gospode -“

U sredu, 15. aprila, dva dana nakon što me majka rodila, carskim rezom sigurno je na svet došao dječak po imenu Ontonio.

Ontonio je bio glavna tema odeljenja – niko nikada nije vidio bebu tako velike težine. Zašivena šavovima, bolna od operacije, nesposobna da sedi ili se kreće, Lurline se odmarala pored svoje nove prijateljice Lorne. Lurlinein porođaj bio je toliko traumatičan i i fizički bolan da joj je trebalo dugo vremena da se oporavi.

A onda se u trenutku dogodilo da je medicinska sestra uzela Ontonia od njegove majke i predala ga mojoj, koja nas je ljuljala, mazila i pevala – meni, Kadine i Lurlineinu sinčiću, koji ćemo s vremenom, iako smo živeli satima razdvojeni, postati prijatelji iz detinjstva, onda zaljubljeni tinejdžeri i sada već 15 godina supružnici.

Ontonio i ja smo zajedno ušli u ovaj svet i zajedno, četiri decenije kasnije, sa troje naše dece, nastavljamo da uživamo u njegovim misterijama i čudima.


Preveo: Vladimir Iveljić
Izvor: Lolamagazin.com

Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:

13 znakova da očekujete dečaka
Da li je moguće da postoje očigledni znaci koji nam mogu reći da ćemo biti ponosni roditelji malog dečaka? Čitajte dalje...
10
Kako sam se porodila državno bez „koverte“...
Plašila sam se izloženosti svog tela nepoznatim ljudima i pogledima, plašila sam se da ću tako ogoljena izgubiti dostoja...
7
Krvarenje u drugom i trećem tromesečju tru...
Pročitajte koji su najčešći razlozi zbog kojih u drugom i trećem tromesečju dolazi do krvarenja u trudnoći.
6
Uobičajeni pregledi i analize u trudnoći
Pred vama je spisak svih uobičajenih pregleda i analiza koje se rade u trudnoći i približni period kada se oni rade.
4





Koliko carskih rezova možete imati i kolik...
Svaka žena je drugačija. Neke se oporavljaju na sličan način nakon svakog carskog reza, dok drugim ženama treba više vre...
Beba rođena dva meseca nakon smrti mame
Naučna-fantastika? Čudo prirode? Čudo medicine? Ili jednostavno - čudo života?



Anketa

Дојење.
пеперутка16

Колико дуго сте дојили?

Click Here