Vidimo se na brdašcetu, tamo sam gde je najveća nizbrdica. Ponesite sanke ili kliska. Foto: Freepik.com

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Jutros sam ustala. Konačno naspavana, odmorna, nasmejana. Stavila kafu, pomerila zavese u dnevnoj sobi i zaslepelo me belilo. Odavno nije bio ovako lep prizor ispred mog prozora.

Sneg pada neprestano već 30 sati, ali onaj lepi, koji škripi pod nogama, od kojeg automobili izgledaju kao krupna gospoda sa šeširima, a grane drveća se povijaju pod belim teretom. Opet se u meni javi ono ushićenje zbog kompletne promene okruženja, poželeh da izletim napolje na sankanje ili grudvanje. Iskreno, dugo ga nije bilo...

Prethodnih nekoliko godina naša deca su bila uskraćena za uživanje na snegu. Bude nekoliko pravih zimskih, snežnih dana, kada ih čujem kako se smeju i vrište dok se sankaju tu na nizbrdici pored moje zgrade, ali veći deo zime provedu u kući, dosađujući se. Sneg se zadrži na kratko, a posle se isprlja, otopi i napravi haos u gradu.

Sećam se, kad sam bila dete, nismo se vraćali kući dok kompletno ne promrznemo. Zaboravimo i glad i žeđ, zaboravimo obaveze, umor i popnemo se sto puta na brdašce i spustimo niz njega. Nije bilo veće radosti, osim možda kada leti čoporativno idemo na bazen na Olimp.

Razmišljam, gledajući ovu lepu sliku ispred moje zgrade, kako smo i kada prestali da volimo zimu i sneg? Čim padne svi jadikuju, a od ranog jutra društvene mreže se pune slikama i uglavnom negativnim komentarima.

Valjda je to zato što živimo u gradu…gužve u prevozu, nervoza pred praznike, unapred razmišljanja kako skinuti koje kilo viška koje će zasigurno da se zalepi do februara, slojevito oblačenje, skidanje snega i leda sa automobila, za koje je potrebno minimum 15 minuta svakog jutra...

A šta mislite da opet pokušamo da razmišljamo kao deca? Da se, kao ja jutros, iskreno obradujemo, da izađemo na grudvanje, pa i na sankanje, koliko god da imamo godina. Da čak i dok stojeći u gužvi u prevozu ili hodajući mokrih nogu ulicama, pokušamo da budemo zahvalni što živimo tu gde se menjaju sva četiri godišnja doba i da uživamo u romantičnom plesu pahulja...

Često se vraćam u detinjstvo, sećajući se šta me je tada radovalo. Iako danas život melje, ima toliko stvari koje me usrećuju. Sitnice, kojih ne želim da se odreknem. I tako reših šta ću danas da radim.

Vidimo se na brdašcetu, tamo sam gde je najveća nizbrdica.