Kvalitet odnosa zavisi od toga koje poruke dominiraju u svakodnevnoj komunikaciji. Foto: Freepik.com

/11 /11

Kad govorimo o roditeljskim porukama, razlikujemo njihovu formu i sadržaj. Pod formom se podrazumeva način na koje se one šalju odnosno “prizvuk” koje imaju, dok sadržaj predstavlja ono na šta se poruke odnose i zbog čega se deci, na prvom mestu, i upućuju. Forma poruka se razume kao ključna karakteristika prema kojoj se o njima može govoriti kao o podržavajućim ili omalovažavajućim sa aspekta efekata koje proizvode kod deteta. Istovremeno je, sa istog aspekta, njihov sadržaj vrednosno neutralan.

Osnovna pretpostavka je da na dete ne ostavlja toliki trag nešto što mu je rečeno, već način na koji je to učinjeno. Sadržinski ista poruka se može na različit način primiti i protumačiti u zavisnosti od forme u kojoj je upućena. Roditelj koji prihvata dete će isti sadržaj preneti u formi drugačijoj od nekoga ko svoje dete ne prihvata onakvim kakvim ono jeste i stalno mu nalazi zamerke. Istovremeno će oba ova roditelja vršiti kvalitativno različit uticaj na dete.

U vezi sa tim se može razlikovati dva tipa poruka koje se mogu javiti u svakodnevnoj komunikaciji, a to su: poruke podrške i omalovažavajuće poruke.

Poruke podrške jesu poruke prihvatanja deteta putem kojih roditelj saopštava detetu da ga prihvata kao ličnost, onakvim kakvim ono jeste sa svim njegovim vrlinama i manama.

Porukama podrške se potvrđuje poverenje u detetove sposobnosti i namere, priznaju i hrabre njegovi napori i postignuća, pokazuje naklonost i pozitivna osećanja. Pod porukama podrške se podrazumevaju:

• Pohvale
• Uvažavanje
• Ohrabrivanje
• Pokazivanje razumevanja

Omalovažavajuće poruke predstavljaju poruke neprihvatanja deteta. Na osnovu njih, roditelj izražava svoje neprihvatanje deteta kakvo ono zaista jeste, već prihvatanje sopstvene predstave kakvo bi ono trebalo da bude. One predstavljaju verbalne reakcije putem kojih roditelj dovodi u pitanje detetov karakter, ugrožava njegovo samopoštovanje, omalovažava ga kao osobu, lepi etiketu na njegovu ličnost. One na dete ukazuju optužujućim prstom. Ovaj tip poruka podrazumeva sledeće kategorije:

• Kritike
• Ismevanje
• Osuđivanje
• Izazivanje krivice

Većina roditelja šalje i poruke podrške i omalovažavajuće poruke. Kvalitet odnosa zavisi od toga koje poruke dominiraju u svakodnevnoj komunikaciji. Istovremeno, je veoma značajno sa aspekta psihosocijalnog razvoja deteta da poruke podrške odnesu prevagu.

Mnogi autori se bave problematikom odnosa roditelj-dete. Izdvajamo vam shvatanje grupe autorki socio-edukativnog programa za porodicu „Škola za roditelje“ (Medić, Matejić- Đuričić, Vasiljević-Vlaović, 1997).

Na relaciji roditelj-dete moguće razlikovati dve vrste odnosa roditelja prema detetu, koje se međusobno razlikuju u zavisnosti od kvaliteta roditeljevog prihvatanja deteta.

Autorke govore o sledećim vrstama, tačnije filozofijama odnosa roditelja prema deci

1. Prihvatanje deteta
2. Prihvatanje sopstvene slike deteta.

Prihvatanje deteta podrazumeva sasvim određenu filozofiju odnosa roditelj-dete, specifičan jezik komuniciranja između roditelja i deteta, što zajedno boji sliku ukupnih efekata na dete. Kada je reč o filozofiji prihvatanja deteta, pod njom se podrazumeva da roditelj prihvata dete onakvim kakvo ono jeste sa svim njegovim manama i vrlinama. Tokom procesa vaspitanja, roditelj je usmeren i pruža podršku razvoju pozitivnih strana detetove ličnosti, a pihvatanjem mana otvara se mogućnost za njihovu promenu. Što se tiče komunikacije roditelja sa decom, filozofija prihvatanja podrazumeva korišćenje jezika prihvatanja koji ima sledeće karakteristike: komunikacija se odvija na pozitivnom emocinalnom planu, dvosmerna je, što podrazumeva da dete i daje i prima od roditelja, dok su osnovne poruke – poruke prihvatanja u koje spadaju poruke uvažavanja, ohrabrivanja, oslobađanja od straha i podrška. Roditelji otvoreno i jasno deci pokazuju pozitivna osećanja, dok kontrolišu i suzbijaju negativna.

Nasuprot filozofiji prihvatanja, u okviru odnosa roditelja prema deci je filozofija prihvatanje sopstvene slike deteta. Ona podrazumeva da roditelj ne prihvata dete onakvo kakvo jeste, već sopstvenu sliku o tome kakvo bi ono trebalo da bude. U odnosu sa detetom roditelj vrši stalnu presiju da kod deteta ispravi svo ono što smatra neprihvatljivim i negativnim. Komunikacija ima abmivalentan emocionalni ton, jednosmerna je, što znači da je dete u svojstvu pasivnog primaoca, dok su osnovne poruke – poruke optuživanja: optuživanje, osuđivanje, kritike, moralisanje.

U slučaju pokazivanja osećanja, roditelji imaju problem da ih jasno i otvoreno pokazu.

Navedene filozofije, odnosno vrste odnosa proizvode u potpunosti međusobno suprotne efekte po psiho-socijalni razvoj deteta:

Želimo Vam puno radosti i uspeha

u praćenju Vašeg deteta na putu školovanja i odrastanja!

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava