Kids friends photo created by ASphotofamily - www.freepik.com

/11 /11

"U subotu uveče gledala sam konobara kako trči od stola do stola u užurbanom restoranu u predgrađu našeg grada. Puno porodica, puno energije, puno hrane.  U to je vreme, moj sinčić Bryn je imao 10 meseci i učio je da sam jede. I dok smo kod kuće koristili pribor za jelo i davali sve od sebe kako bismo ga nahranili bez nereda, Bryn je shvatio da ima moć (moć koja leži u stavljanju hrane u usta vlastitim udovima!) i bio je vrlo uzbuđen što se hranio samostalno. Činilo se da će se ili sam hraniti, ili uopštee neće jesti. Uglavnom, hrana koja mu nije došla do usta, završila je na podu restorana.

Nakon prijatne večere, zatražili smo račun. Mladi konobar nas je pogledao kad je počeo da posprema sto i zatim usmerio pogled na pod. Dok smo grabili svoje torbe, Bryn je počeo plakati, a zatim se plač pretvorio u urlikanje. Da li je moj posao stati na ruke i kolena i zanemariti da se moje dete neće smiriti (moja dojka je bila primarni lek za moje dete) i početi čistiti testeninu s poda, golim rukama? Ili je zadatak konobara koji je plaćen da nas usluži (u porodičnom restoranu) i podrži da provedemo prijatno veče?

Razmišljala sam, možda ovaj čovek nikada neće imati decu, niti to želi. I to je potpuno u redu. Svako ima pravo na slobodu izbora. Ali pitam se, kada smo kao društvo postali tako surovi. Kada je naša zajednica odlučila da su deca i porodica manje cool opcija i odlučila da je podrška njima također "nekul"? Slični scenariji su mi se od tada dogodili u knjižari gde se moj sin popiškio na pod. Ili na letovima na kojima su mi Bryn i plač bili sporedna briga, sve zbog udobnosti i spokoja mojih saputnika.  Ali zašto? Kada smo se počeli više brinuti za druge ljude na letovima? Zašto podržavamo samo tamo gde smo povezani? Naše društvo postaje sve više podeljeno. Ovaj primer ne dotiče se pola, seksualnosti ili rase, naravno. Međutim, ono što mi je pokazao jeste da se naše vrline gube u našem kompleksu isključivosti.

Želim da moja deca odrastaju u zajednici koja brine o ugroženima. U to su uključeni i starci i mala deca. Zajednica kakvu želim da Bryn vidi jeste ona u kojoj svi radimo zajedno. Čini li me to starom školom? Nerealnom? Čak i sebičnom?

"Da li je moj posao i posao moje porodice samo odgajati svoju decu? Ili, bismo i kao zajednica trebali ustati i podržavati jedni druge?" Čak i ako se ne možemo svi povezati sa svačijim stavovima i izborima.

Izvor: miss7mama.24sata.hr