Bila sam nedavno u stanu koji je izgledao kao iz bajke! Kao bombonica. Sve sa ukusom sređeno, boje, osvetljenje, detalji, definitivno angažovan neki dizajner. Bilo je milina popiti kafu iz najneobičnijih šoljica koje izgledaju kao da su kupljene u suvenirnici nekog muzeja moderne umetnosti. Ili pre dizajnirane od strane nekog modernog umetnika.

Uživam da uđem u takve stanove. Kao da sam ušla u neki džinovski pop-up katalog skupog nameštaja.

Ali ne bih ja u tako nečemu želela da živim. Samo da budem gost na kafi ili ručku. I posle tga da se vratim u moju kuću u kojoj se vidi da ima dece i da ima života. U našoj kući zidovi su ponegde išarani, a oko utičnica su masni. Dabome da su masni jer deca skaču da sama upale svetlo, a dečije ručice su uvek masne. Od pekmeza, od plastelina, od gline. Na zidovima nam nisu umetničke slike, nego uramljeni crteži. Vasin porodični porter sa mačkama, psom i zekom. Darin kalendar sa precrtavanim brojevima koliko je bilo ostalo do Nove godine.

U onom lepom stanu iz kataloga nema amaterskih slika na zidu. Ni slučajno tamo nema nekog kiča donetog sa mora, poput visećeg niza školjki koje zveckaju kada se napravi promaja. Ili nečeg sličnog.

Tamo se kafa nipošto ne služi u malčice okrnjenoj šolji „Najboljoj mami“. I nema jastuka na Elsu i Anu od 100% poliestera. I ne stoji im usisivač uključen negde u ćošku.

Jednom sam imala jedan srebrni broš koji sam obožavala. Toliko sam brinula da ga negde ne izgubim da sam otišla i kupila još jedan takav, za slučaj da se ovom prvom nešto dogodi. Istog trenutka kada sam kupila taj drugi, ogadila su mi se oba i više ih nisam nosila. Ovaj prvi je vredeo samo dok je bio jedinstven, dok sam trebala da ga čuvam i pazim. Kao ruža Malog Princa.

I tada sam shvatila da ne valja imati mnogo novca. Da je ljudima koji imaju mnogo novca sigurno bar po ovom pitanju teže. Kada znaš da skoro sve možeš da zameniš očas posla, da sve možeš da kupiš... Da, hteo bi ti da imaš običan radni sto za svoje dete ili obične cipele koje ćeš pažljivo da četkaš i mažeš voskom da ti traju, ali znaš da nije nikakav problem ako ih i sutra baciš. Nego ti guzica zine za najskupljom radnom sobom kada ti dete pođe u školu, jer stvarno lepo izgleda, daleko lepše od Ikeine. Ili za čizmama od najfinije kože jer ih možeš sebi priuštiti.

Kada iz ormana izvadim odelca moje dece kada su imala osam meseci, pa živa bi me tuga pojela da sam od onih ljudi koji znaju marku tog odelca i koliko su ga platili.

To je jedna od najlepših stvari kada nemaš novca ko pleve. Imaš cipele koje pažljivo čuvaš. Imaš kaput koji nosiš na hemijsko pred sezonu i voliš ga i paziš, a ne kupuješ svaki put novi, pa ti se stari zgadi i pokloniš ga nekome. Imaš nekoliko kvalitetnih majica i suknji koje možeš da nosiš godinama ako ti se linija ne menja, a kupuješ kod kineza jeftine lepe marame kad god poželiš da malo osvežiš.

Mislim da je Piterson definisao to ovako: „Sreća raste sa količinom novca koju imamo sve do trenutka dok ti izvršitelji više ne dišu za vratom. Nakon toga obrnuto je proporcionalno. Više novca, manja sreća.“