|      
Želiš da odustaneš od takmičenja?
Pre nego što potvrdiš svoju odluku, upoznaj se sa detaljima.
Ukoliko potvrdiš odustajanje, na tvoj računar ćemo automatski ubaciti cookie, koji će nam omogućiti da te tokom takmičenja (04.09.-08.09.2019.) prilikom dolaska na portal prepoznamo i omogućimo ti neometano korišćenje portala, bez prikazivanja ikona Ringerajinog sponzora, odnosno kontrole uz desni rub ekrana.

Istovremeno, oduzećemo ti sve prikupljene bodove, čime se na žalost gubi pravo za osvajanje nagrade.

Da li još uvek želiš da odustaneš od takmičenja?
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Nastavkom korišćenja smatra se da se slažete sa korišćenjem kolačića u navedene svrhe. Za nastavak kliknite "U redu".   Saznajte više.

Cvećka: Moja porođajna priča

Uredništvo portala Ringeraja.rs, 11.6.2015
Prva VTO i to uspešna, doktor na UZ vidi dve mrvice, našoj sreći nema kraja! Naravno, kao kod svake trudnoće, velike brige, ali na kraju bez razloga, sve je išlo savršenim tokom, čak skoro bez mučnina, bez i jedne tačkice krvarenja, zaista uživanje.

image
/11




DETALJI
 
Ringerajin korisnik: cvećka
 
Datum: septembar 2013.

Tip porođaja: carski rez
  
Broj dana u porodilištu: 4
  
Porodilište: Višegradska, Beograd

 
Ocena porodilišta: 4
 
Komentar ocene: Sve pohvale za ljubaznost skoro svog osoblja, uredno, sve je ok 
 


PRIČA O MOM POROĐAJU

 

Prva VTO i to uspešna, doktor na UZ vidi dve mrvice, našoj sreći nema kraja! Naravno, kao kod svake trudnoće, velike brige, ali na kraju bez razloga, sve je išlo savršenim tokom, čak skoro bez mučnina, bez i jedne tačkice krvarenja, zaista uživanje.

Na dan mog ulaska u deveti mesec mi RR koleginica *Maki*  koja je takođe čekala blizance, javlja da joj je sinoć pukao vodenjak, a nije spakovala torbu i da su se rodili mališani. Ja se smeškam i pomislim „Haha, zamisli i meni sad krene, ni ja još nisam spakovala ništa... ma sutra ću“.  Iste noći u 2:30 ne mogu da se namestim da opet zaspim, bol u donjem desnom delu stomaka, mislim, beba isto ne moze da se namesti, ustajem da prošetam i kreće voda niz noge, haha! Nije baš lokva, valjda što je gužva bila u stomaku, nego malo po malo. Eeee, reko’ super... a torba?! Na vrhovima prstiju idem da ne bih probudila muža i pod tuš, spremim se natenane, obrijem, obučem i budim ga: „Hej... počelo je...“ on skače, dohvata najveću moguću putnu torbu i po mom spisku mahnito ubacuje stvari koje su skoro sve bile pripremljene. Relativno pribrano vozi do Višegradske.

Stizemo u porodiliste u 3:30, sestra mi daje spavaćicu da se presvučem, doktorka me pregleda, dva cm otvorena. Uzima sestra od muža stvari, a on sav zbunjen joj ne da, ništa mu nije jasno, mislio je da će ići sa mnom. Šalje ga napolje, zaključava vrata i napominje da nema potrebe još par sati da dolazi, neka zove telefonom, a mene odvodi u porodilište. Čekam sa još dve ženice na pripremu, uzimaju nam stvari i prevrću očima kad vide veličinu moje torbe (: Ležem na jedan od 10 stolova, stavljaju mi CTG i tek tu počinju blage kontrakcije, dok se u ostalim boksovima žene uveliko previjaju i viču. Pregledaju me svi redom, sve ide polako, čeka se moj doktor da dodje u jutarnju smenu i sve je ok. Zahuktavaju se kontrakcije i oko 7h su već dosta jake, svako malo se prevrćem sa boka na bok, samo da nisam na ledjima, 3 prsta otvorena molim boga da što pre dođe tih 8h. Kad sam ga ugledala laknulo mi je! Mališa koji je išao prvi je bio poprečno okrenut, pa je svakako bio planiran carski. U 8:10 me vode u salu, ulazim preko reda jednoj ženici koja je imala zakazan CR, kažu mi da moram biti na leđima, vezuju me i pripremaju, još je onaj sto nagnut tako da je glava na dole, a ja jedva dišem... doktor mi kaže da ništa ne brinem i upadam u san. Imala sam osećaj kao da su me za par sekundi probudili, čujem da su oboje super, čestitaju mi, obe bebe oko 2.500g, a ja slušam i hoću da svisnem od bolova, kao da su me upravo isekli na živo. Voze me na poslednji sprat, na odeljenje CR i svaki prelaz izmedju pločica i prag, ulaz i izlaz iz lifta sam u sebi prevrištala. Stižem u sobu, daju mi koktel lekova i za pola sata konačno sve popušta, razmišljam o svojim srećicama i kako jedva čekam da ih vidim, opet padam u san...

Budim se oko 12, tad dobijam i mobilni. počinju da donose bebe, željno iscekujem svoje, daju mi jedan zamotuljak, moja Dunja. Pitam sestru za dečaka, ona kaže videće... ok, mislim,
možda ne donose obe bebe odjednom, jer ionako jedva da mogu da mrdnem da je pridržim, možda će njega doneti u sledećoj podeli... Mazim se sa svojom srećicom, uspevam nekako da nas uslikam i pošaljem tati, osećaj neopisiv. On ih je već video oboje, presrećan, stoji tu, pred porodilištem sa svekrvom i mojom kumom, ali ne može da uđe kod mene. Sledeća podela beba, opet samo Dunja... već počinje da mi se kuva u stomaku, pitam babicu o čemu se radi, ona kaže: „A ne znam, reći će vam sestra... pitajte je“. Kad su mi odneli nju pokušavam da dozovem sestru da mi kaže nešto, šta se dešava, hoću da poludim. Konačno dobijam informaciju: „On je malo slabiji, malo se teže privikava na okolinu, pa su ga stavili u inkubator i pustili mu kiseonik, možete otići sutra da ga vidite kad budete uspeli da ustanete“. Ok, nekako se primirim, dočekam sutradan i pre vizite trk kod njega, kako sam znala i umela, uz stepenice, nije važno što mi se čini da će mi se onaj rez rašiti koliko boli. Gledam ga kroz inkubator, on se smeška i meni sve toplo oko srca. Sledeće jutro, opet pre vizite, ulazi doktorka, pita jesam li ja njegova mama, jesam... „E ovako, njemu se noćas pogoršalo stanje, imao je problema, prekide u disanju, pa smo morali da ga stavimo na respirator (veštačko disanje), videćemo. Ne mogu da vam kažem ni da će biti dobro ni da neće, šta je tu je, možemo samo da čekamo.“. Ljudi moji... taj osećaj, taj strah i osećaj nemoći i očaj... ne desio se nikome. Javljam tati i oboje plačemo, pokušavamo da utešimo jedno drugo i samo ga pitam „Kaži mi kako se zove...“ jer je bilo na njemu da mu odabere ime, a nikako nije mogao da se odluči. Rekao je „Luka se zove zlato, biće naš Luka dobro, mora biti“.

Posle dva dana mi kreće mleko i Dunja počinje da doji, Luki počinjem da nosim na intenzivnu ono koje izvlačim pumpicom, ostavljam po celu šolju iako njemu uspevaju da daju tek po 2ml, neka ostane i drugim bebama kad već imam. Dolazi treći dan i Dunja i ja izlazimo, Luka ostaje... Stižemo kući, sreća, ali nepotpuna, skroz drugačije sam zamišljala izlazak iz porodilišta... Svaki dan idemo kod njega, nosim mu mleko, gledamo ga na onim cevcicama i aparatima, slušamo bip, bip, bip, bip... guramo se sa jos puno roditelja koji su tu sa istim i još većim brigama, jer je samo 1h dnevno predviđeno kad dolazi lekar i kad svi mogu da dobiju informacije. Stanje isto, niko ne može ništa da nam kaže novo. Osmi dan, 12h, Intenzivna nega, oblačimo mantile, stavljamo navlake na obuću, maske na lice, ulazimo - njegov inkubator prazan, hoćemo da svisnemo, gušimo se. Sestra nas je videla i pritrčava da nam kaže da je on skinut sa aparata, da je danas bolje i zato je prebačen u drugi inkubator, u drugu prostoriju, da bude samo na kiseoniku, a u nama provala sreće i suza. Konačno pomak, danas možemo i da ga pomazimo kroz otvore, kakva radost, ljudi moji... tata ga, iz straha da mu nešto ne prenese, ne dira, ali ja moram, to je jače od svega... I dalje neravnomerno diše, ali tu je, to je važno! Nakon dva dana izlazi i iz tog inkubatora u krevetić, sad mogu i da ga uzmem, poljubim, da i njega učim da doji, a on... kao da je samo to čekao, halapljivo hvata, sunce lepo... gledam ga onako, sa braunilom na glavi i sa podlivima na raznim mestima gde su bili ubodi i cevcice, jedna strana glavice ravna, druga obla, otečena, ali meni ništa lepše pred očima tog trenutka nije moglo da bude. Za još dva dana dolazimo i po njega i tada naša sreća postaje kompletna! Sada su tu dva zvrka od skoro dve godine, hiperaktivni Luka koji ili trči i smeje se ili spava i debelica Dunja koja je tu da se mazi i grdi Luku kad nije dobar.

 

 


Želite da nam pošaljete svoju porođajnu priču?
Pročitajte kako - na forumu Porođajne priče!
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće
Krvarenje u prvom tromesečju trudnoće je znak da postoji mogući problem.
10
Dobijanje na težini po nedeljama trudnoće
Koliko je preporučljivo ugojiti se u trudnoći i zbog čega kilogrami tako naglo rastu?
9
Za moju tek rođenu, preminulu devojčicu
Tužna, pretužna priča majke kojoj je beba preminula u stomaku! Ujedno i apel svim roditeljima da prihvate sve neprospava...
8
Rh faktor - rizik za majku i dete
Ukoliko u krvi imate Rezus protein onda ste Rh pozitivni (+), kao i većina ljudi, a ako ga nema onda ste Rh negativni (-...
6


Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:




image
Maraj
Onda sam čula za Fitolat. Stvarno mi je pomogao!
Ja sam krenula da ga koristim oko mesec dana nakon porođaja. Do tad sam bila uporna u nameri da dojim, ali grudi kao kamen tvrde, mleko jedva da nadolazi. Onda sam čula za Fitolat. Stvarno mi je pomogao, mleka jesam imala više. Uspostavila se prirodna laktacija, tako da sam ukupno dojila 20 meseci. Što se moje bebe tiče, ona je mogla i dalje. I dalje sam imala mleka.  Više >>
image

Kroasan torta
Kuvar: medamisko
Kremasta

Anketa

osobe
afrodita

kakva ste osoba

pametna (22%)

lepa (6%)

duhovita (19%)

skrtica (1%)

svadjalica (12%)

neopisiva (40%)


Ukupan broj glasova: 103

Hvala za glasove. Glasao/la si za sve aktuelne ankete. Izradi svoju anketu!

Oznake

Click Here