/11 /11

Irski stendap komičar Dara O’Brajan u jednom skeču priča o časovima za trudnice na koje je išao kad mu je žena čekala prvo dete. Tamo su ih, kaže, upozorili da će u nekom trenutku možda morati da se odluče za sečenje ili cepanje. „Očigledno je“, kazali su im predavači, „da je prirodno bolje. Osim toga, poderotina brže zarasta od reza.“ Kad je nekoliko dana kasnije ispričao ovo prijatelju, ovaj mu je rekao: „Pa, naravno da je to svima poznato. Danas većina hirurga dovede medveda da te raspori.“

I meni su savetovali da je bolje da se pocepam i zato mi je srce sišlo u pete kad sam posle sat i po bezuspešnog istiskivanja bebe čula babicu kako kaže: „Mislim da je vreme za malecki rez.“ Tad sam udahnula duboko i napela se iz petnih žila. Moja kćerka je izletela kao tane i napravila mi rascep drugog stepena, koji se nešto kasnije inficirao, a onda je još ko zna koliko zaceljivao, zbog čega se i dan-danas pitam da li je ipak trebalo da pustim babicu da me recne. Ali, kao što pretpostavljate, ni izbliza nije lako dati odgovor na ovo pitanje.

Sedamdesetih godina epiziotomija (pravilno zasecanje međice, mišićnog tkiva između vagine i anusa) bila je rutinski zahvat kojim su se štitili mišići sfinktera, koji kontrolišu debelo crevo, i ubrzavao porođaj. Nevolja je bila u tome što su mnoge žene bile nepotrebno sečene i morale su izdržati neprijatan period zarastanja rane. Osim toga, epiziotomija nije uvek dovoljna pa se žena nekad i pored reza dodatno pocepa.

Danas je običaj da se priroda pusti da se postara za sve, a seku se samo one žene kod kojih je gotovo izvesno da će se pocepati, u slučaju kad beba pati ili kad je potrebno upotrebiti forceps. „Moram vam iskreno priznati da nikad nisam sreo ni babicu ni akušera koji su uradili epiziotomiju a nisu bili uvereni da je neizbežna“, veli Filip Stir. „Nažalost, jedini način da odredite kod koga će doći do povrede analnog sfinktera jeste klinička procena veličine bebe i elastičnosti međice.“

Dobra strana epiziotomije je – posebno ako se rez na međici pravi pod uglom a ne uzduž – što se njom može sprečiti povreda analnih mišića.

Kad je reč o oporavku, instruktor sa O’Brajanovih časova za trudnice nije ništa izmislio jer je opšte pravilo da tkiva bolje zaceljuju kad se prirodno pocepaju. I prilikom carskog reza akušer će upotrebiti skalpel da zaseče kožu i čvrsto vezivno tkivo, ali na mišićnom tkivu materice napraviće sasvim mali rez i pustiti ga da se cepanjem proširi. „Tkivo se tako razdvaja po prirodnim spojevima i kasnije lakše srasta“, kaže Stir.

Nevolja s tkivom međice jeste što se „prirodan spoj“ uglavnom proteže od donje strane vagine i – ako se procep previše raširi – ide sve do anusa. Oporavak je ponekad lakši ako se rez načini pod uglom jer tad vršite slabiji pritisak na ranu kad sedite, ali u manjem broju slučajeva dolazi do ozbiljnih ozleda. Konsultant za ginekologiju i akušerstvo u Bredfordskoj univerzitetskoj klinici u Ujedinjenom Kraljevstvu i portparol Kraljevskog koledža za akušerstvo i ginekologiju Virdžinija Beket kaže: „Ako mogu da biram, lično bih se uvek opredelila za fin, čist hirurški rez, koji je upravo smišljen tako da tamo dole smanji pritisak na sve važnije tačke, umesto da se kockam s nekontrolisanim cepanjem.“

Tekst preuzet iz knjige „Bebologija“ u izdanju Lagune.