/11 /11

Na vest da sam u drugom stanju svi smo bili srećni, posle trinaest godina rešili se na drugu bebu. Trudnoća je prošla uglavnom bez većih komplikacija.

Došao je dan termina a bolova nije bilo. Osmi dan javljam se u Betaniju i doktor kaže ostaješ. Šta je tu je kad se mora, inače sam čitavu trudnoću govorila kako neću ranije u porodilište. Jedanasti dan nakon termina dobijam bolove i u 5. 30 odlazim u predporođajnu salu.

Doktorica me pregleda i kaže na pola puta smo, malo ćemo stimulisati i za par sati gotovo. Svi su bili ok do momenta odlaska u porođajnu salu. Kontrakcije su bile sve bliže i bliže a beba neće napolje. Doktori viču napni se, napni se i uz svu moju snagu i volju beba ne izlazi.

Zatim su počeli da mi stiskaju stomak sve više i više a niko ne reagije da je pupčanik oko vrata okomotan i koliko god da guram beba se vraća. Porođaj traje već pola sata i ne znam kad će se završiti.

Izgubila sam već svu snagu i molim Boga da se napnem još jednom i uspevam da izguram bebu. Tada nastaje pravi haos. Beba ne plače, modra je i pluća su puna prljave plodove vode. Ocene su jezive 2 i 5. Bebu odnose i ništa ne govore. Nakon jednog sata odnose me u sobu. Tada počinju moji bolovi. Ne mogu da dišem nešto se pomerilo i počinjem da se gušim. Niko živ ne reaguje sem žena koje su u sobi.

Čitavih 10 sati čekam pulmologa da dođe da posluša moja pluća i da nešto od terapije jer ću se ugušiti. i konačno doktor stiže i kaže sve će biti u redu to sad mora da boli. Ceo dan niko ne daje informacije o bebi i onako malaksala stičem snage da ustanem i da pitam da li će neko nešto reći.

Stiže pedijatar u 23 i kaže da je moja beba na intenzivnoj nezi na aparatima za disanje i da će tamo biti najmanje 5-6 dana i nikakve prognoze ne daje dalje. Dođe mi da skočim sa sprata od tuge i brige. Sutradan me premeštaju sprat niže i u 11. 30 dolazi sestra i kaže idemo gore da vidiš svoju bebu.

Kad sam je ugledala mislila sam da ću da svisnem, leži onako bespomoćno sa prikačenim aparatima. Dolazi pedijatar i kaže bori se ali je još uvek kritično, nadam se da neće biti prebačen u gradsku bolnicu. Osmi dan od porođaja konačno idemo kući. Dečko se polako oporavlja a samo želim da se zahvalim sestrama u prizemlju za svu brigu i negu i ljubaznost, a što se tiče Betanije nikad više i svi nek je zaobilaze u širokom luku.