/11 /11

Već sam pisala o Marini, mojoj Marini...Ne znam zašto, ali uvek imam potrebu da dodam i tu prisvojnu ( inače se zove i posesivna) zamenicu  MOJA!

Mislim da to i jeste prava definicija mene kao majke POSESIVNA! Ali, sa razlogom... I ne ovo nije pravdanje, kada kažem sa razlogom, nego istina, puka istina...

Lažu svi koji kažu da je lako pomiriti se sa istinom i u isto vreme sa sudbinom, da vam dete ime poteskoće u razvoju. To je borba, neprestalna i nepravedna borba, jer vi u svakom slučaju nećete izaći kao pobednik...gubite, a ja ne volim da gubim, pa s'tim u vezi sve je još mnogo teže! Pa, mi je onda kriv svako...lekari, bolnice, roditelji koji imaju zdravu decu, a to ne cene,  sudbina, Bog...pa i sama Marina, a najviše krivim sebe! Ne pitajte me zašto, jer ne znam, ali krivim - što sam se udala, što sam zatrudnela, što nisam sumnjala da nešto može da ne bude kako treba, što sam joj ja mama, jer kod neke druge bi se možda rodila kao zdrava, što sam možda u nekom drugom, trećem, petom životu uradila nešto loše, pa sada ona ispašta...verujte mi, nema kraja iskrivljenim mislima, kada ste nesrećni!

A ja jesam nesrećna, iz dubine svoje duše.

Malo ko to zna, oseća...verovatno samo oni kojima sam srcu bliža, čije misli i želje su uvek sa mnom... ali, i oni ćute, jer je teško izgovoriti, jer kad izgovorite, onda postaje stvarno!  

A, ja, ja se uvek smejem, za one koje ne puštam dalje od svoje ljušture, za one koji su me nebrojeno puta ranili svesno ili nesvesno, za one koji ne shvataju da je smeh, vapaj očajnika... Ali se smejem i zbog moje Marine, jer ja sam njen putokaz,  turistički vodič kroz njen život, jing i jang, njeno Sunce i njen Mesec... Toliko puta sam sebe prekorila i pomislila da sam nezahvalna, jer imam divnog muža, divnu malu Lenu, divne roditelje, brata...divnu moju Marinu koja je postigla nemoguće...

Ali, ne vredi...ubi me tuga! Tuga koja ne prolazi i koja je postala moja druga polovina! Tuga, jer moja Marina neće imati prvu simpatiju, prvu pravu ljubav, koja bi joj slomila njeno malo srce, neće ići na eksurzije i skakati kroz prozore, kada nastavnici zaključaju sobe, neće se noću kradom uvlačiti u krevet, jer je zakasnila iz diskoteke, neće bušiti pupak ili obrvu, niti skrivati tetovažu... Bože, što bih volela da istetovira najružniju tetovažu na svetu, zbog koje bi se stideli i najgori.. Ja, ja bih tada bila presrećna, jer bih znala da je zdrava i da diše punim plućima... I da živi život koji je ona odabrala i koji želi, a ne koji joj je nametnut... A, nametnut joj je život pun razočaranja, usamljenosti, malog broja ljudi koji pokušavaju da prodru do nje, do njene blistave duše koja sija najiskrenijim sjajem... Život koji živi neko drugi za nju! Mi smo njena jedina porodica i tako će i ostati...Mi smo njena prošlost, sadašnjost i budućnost...Njena nada i osuda...Njen prozor u svet i vrata koja se zatvaraju...Njen raj i njen... Ne, neću izgovoriti, ali sam pomislila...

Neću vam se baš toliko ogoliti, jer će previše boleti...

A, duša je već umorna...

Pročitajte SMEH..