/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Toliko puta sam se pitala, zašto se neke stvari dešavaju, zašto nas sudbina, bog ili ko već iskušava koliku bol možemo da trpimo, zašto meni a ne nekom drugom, zašto njoj...Toliko puta sam proklinjala istu tu sudbinu, boga ili koga već, proklinjala, pa se pokajala...Toliko puta sam pomislila zašto se rodila, zašto mi je donela toliku tugu, a ne sreću...Toliko puta sam pomislila, pa se pokajala...OPROSTI!

Pokušaću da ne dudem isuviše subjektivna, pokušacu da pišem u ime sve dece, dece i roditelja koja prolaze kroz slične stvari...Svi mi imamo svoj način razmišljanja, ophođenja prema drugima i uostalom svoj način na koji živimo svoj život najbolje što umemo. Naravno, da smo svi različiti, drugačiji, posebni, da se ne slažemo sa mnogim stavovima svojih najbližih, a kamoli nekoga ko nam nije toliko bitan, ali sve, sve nas povezuje jedna stvar-ljubav prema svojoj deci! Ta neraskidiva veza i ljubav, povezuje gospođe iz grada sa ženama sa sela, intelektualce sa zanatlijama, vernike sa nevernicima, razlicite rase, nacije, jezike...A, najviše  povezuje roditelje čija deca imaju neki zdravstveni problem.

Za mene kažu da sam žena, majka borac, ali ja to nisam! Moje dete je! Svaka majka bi uradila isto, pratila svoje dete! I učila od njega...Jer ja sam od mog deteta učila! Sve je počelo nekako stidljivo, sa određenim sumnjama, pretpostavkama, zaključcima, sa idejom „šta bi bilo kad bi bilo“, a pretvorilo se u ozbljnu borbu, borbu sa vetrenjačama ! Počinjalo  je sa bezazlenim pregledima, pričama, igrom sa njom dok pričaju sa mnom, a završavalo se bolnim vađenjima krvi, jer nisu mogli da joj nađu venu, a mi bespomoćno kući brojali ubode..Savetima, probajte još ovo, uradite još ovaj nalaz, ne bi bilo loše da snimimo i ovo...I ne shvatate da ste ušli u kolo, vrzino kolo! A, onda kreće agonija...Izbacivali su nas iz bolničkih soba, operacionih sala, prolazili pored nas trčeći ne govoreći šta se dešava, uzimali nam je iz naručja da bi je odveli u prostoriju punu njoj nepoznatih ljudi, da bi joj opet nanosili bol, jer ona tada za drugo nije znala! Znam da nas, vas ima toliko sa sličnih ili istih priča, i znam da znate sta pričam, pišem, osećam...A, trudim se da zaboravim, da sklonim to po strani, da nastavim dalje, ali ne mogu! Ne mogu jer je to ostavilo traga na mom detetu! Ne mogu jer je to u njoj i biće dok je živa! Gde sve nismo išli i šta sve nismo radili, da iskorenimo taj njen iskonski strah, ali uzalud! Ne mogu ni da zamislim, koliko je teško živeti svoj život u strahu...strahu od svega i svakoga! E, ta nemoć da odagnam njene strahove me potpuno parališe, gubim dah! O, MOLIM TE OPROSTI!

I sada mi se kida svaki deo tela kada pomislim šta je sve prošla, milo moje dete. Dosta vremena je prošlo, ali i dok ovo pišem, suze padaju po tastaturi, pa ne znam šta kucam! Ali znam šta osećam i šta ne zaboravljam. Dugo nismo smeli vikendom da idemo u grad, jer su uglavnom tada svadbe, uz to idu  sirene...i njen krik, jecaj, strah...Od sirena, zašto ne znam! Ali znam da smo zatvarali prozore, da se ne čuje... Moj tata dugo nije smeo da se nakašlje pred njom, jer ima  dublji glas, pa bi je taj kašalj podigao od kauča koliko bi se trgla...Da je iznenada zovnemo ili pipnemo sa leđa...Kada bi išli na neko novo mesto ili stan, tu ne bi smelo biti kreveta, njen strah od analiza i vađenja nalaza se vezuje za ležanje, strah da ćemo je mi ostaviti, da će ostati sama...Strah da ne ume, da neće uspeti, strah da će joj se neko smejati, da će pasti, da je rupa na putu veća nego što izgleda, da će je ismejavati, ignorisati, da neće uspeti da učini ponosnim svoga tatu, kojeg voli toliko...Da opet ide u neku kliniku, kod nekog doktora...O,DA LI ĆES MI MOĆI OPROSTITI!

Oprosti, što sam pomišljala, zašto si se rodila, zašto si se meni rodila! Oprosti što sam zavidela drugim roditeljima koji imaju zdravu decu. Oprosti što sam te se nekada stidela, što sam pokušavala da od tebe napravim nešto sto nisi, što su mi smetali tuđi podsmešljivi začuđeni pogledi, što sam nekada izgubila strpljenje dok učimo, trčimo ili pričamo...Oprosti što sam te upoređivala sa drugom decom, što sam te upoređivala sa rođenom sestrom...Oprosti sto sam te ućutkivala, jer sam mislila da ćeš reći nešto što nema smisla...A, najviše oprosti što svu tvoju bol i strah, ne mogu da ja preuzmem, što ne umem da ti budem dovoljna uteha, što nisam dovoljno dobra da ti budem majka! Ali trudim se i trudiću se, jer ti si zaslužila da uz tebe stoji neko ko te je vredan! Ja se iz dna svoje duše nadam da ću te biti vredna i da ćeš moći da mi oprostiš sve ove bedne malograđanske misli i da ćeš me ponosno zvati svojom mamom! Jer ja jesam (pre)ponosna što si ti moja cerka... 

Dubravka Bakoč Vujinović