(Foto: Magnific)

/11 /11

Za aktuelne sadržaje i vesti o roditeljstvu i trudnoći dodajte Ringeraju kao svoj omiljeni izvor na Google-u.

Postavi

Dete prestane da vrišti, spusti predmet ili uradi ono što mu je rečeno. Ako posmatramo samo tih nekoliko sekundi, možemo zaključiti da je fizička kazna delovala.

Ali važno pitanje nije samo: „Da li me je dete poslušalo?“ Važno je i: „Šta je iz ovog iskustva naučilo i šta će znati uraditi sledeći put?“.

Fizičko kažnjavanje nije samo ono što obično nazivamo premlaćivanjem ili teškim batinama. To je i šamar, udarac po guzi ili ruci — svaka upotreba fizičke sile kojoj je cilj da dete oseti bol ili nelagodu kako bi poslušalo.

Tema nije daleka. Svetska zdravstvena organizacija je 11. maja 2026. objavila procenu da je oko 1,2 milijarde dece svake godine fizički kažnjavano u svom domu. U Bosni i Hercegovini poslednji reprezentativni nacionalni podaci zabrinjavajuće su stari: MICS istraživanje iz 2011–2012. pokazalo je da je 55 posto dece uzrasta od 2 do 14 godina bilo izloženo nasilnim metodama disciplinovanja u domu, uključujući 40 posto dece koja su bila fizički kažnjavana. UNICEF-ova Situaciona analiza iz 2025. godine i dalje se oslanja na te podatke, što ukazuje i na ozbiljan nedostatak novijih nacionalnih informacija.

Zašto roditelj posegne za udarcem

Većina roditelja ne udari dete zato što želi da bude okrutna. To se češće događa u trenutku iscrpljenosti, straha, stida ili potpunog osećaja nemoći.

Dete već deseti put ne sluša. Vreme prolazi. Drugi ljudi gledaju. Roditelj oseća da njegove reči više ništa ne znače i da gubi kontrolu. Pojave se poznate misli: „Moji roditelji ovo nikada ne bi dozvolili“ i „Ako mu ovo sada dopustim, šta će od njega biti?“.

Ispod ljutnje se često nalaze strah i uverenje da dobar roditelj mora odmah da zaustavi neprihvatljivo ponašanje. To možemo da razumemo. Ali to što možemo da razumemo zašto roditelj udari dete ne znači da je udarac prihvatljiv. Roditelju je potrebna podrška da postupi drugačije, a detetu zaštita od postupka koji ga boli i plaši.

Šta dete uči iz udarca

Roditelj vidi neposlušnost. Dete možda istražuje, reaguje impulsivno, gladno je, preumorno je ili još nema dovoljno razvijenu samokontrolu da poznato pravilo primeni u teškom trenutku.

Zato, kada pitamo dete „Zašto si to uradio?“, često dobijemo iskren, ali frustrirajući odgovor: „Ne znam“.

Kada udarac naglo prekine situaciju, dete može prestati zato što je osetilo bol, strah ili iznenadni gubitak sigurnosti uz osobu od koje zavisi. Možda nije razumelo zašto je njegovo ponašanje bilo pogrešno. Možda samo pokušava da izbegne novi udarac, roditeljsku ljutnju ili gubitak bliskosti.

Udarac ne pogađa samo ponašanje nego može narušiti i osećaj sigurnosti i poverenja u odnosu sa roditeljem. Kada je osoba kojoj dete prirodno prilazi po zaštitu istovremeno osoba od koje se mora zaštititi, dete se nalazi u zbunjujućoj i bolnoj poziciji. Ono može i dalje voleti roditelja i tražiti njegovu blizinu, ali istovremeno početi skrivati greške, osećaje i probleme kako bi izbeglo ljutnju ili kaznu. Bliskost se ne mora prekinuti odjednom, ali poverenje može postepeno ustupati mesto oprezu: dete može postati poslušnije pred roditeljem, a manje iskreno sa njim.

Tako udarac može detetu preneti poruku da snažnija osoba sme nanijeti bol kako bi dobila poslušnost, da je važnije izbeći kaznu nego razumeti problem i da se sukob može rešiti silom kada reči ne deluju.

To ne znači da će svaki pojedinačni udarac ostaviti iste posledice niti da će svako fizički kažnjavano dete razviti poteškoće. Znači da udarac detetu ne pokazuje šta može uraditi umesto neprihvatljivog ponašanja kada se sledeći put nađe u sličnoj situaciji.

Šta pokazuju istraživanja

Pregled 69 prospektivnih longitudinalnih istraživanja pokazao je da je fizičko kažnjavanje povezano sa povećanjem problema u ponašanju tokom vremena i da nije povezano sa pozitivnim dugoročnim ishodima za decu.

Svetska zdravstvena organizacija navodi povezanost fizičkog kažnjavanja sa lošijim mentalnim i fizičkim zdravljem, većom agresivnošću, problemima u ponašanju kao i sa slabijim kognitivnim i socioemocionalnim razvojem. Američka akademija pedijatara takođe preporučuje da roditelji ne koriste udaranje, pretnje, ponižavanje i posramljivanje kao metode disciplinovanja.

„I mene su tukli, pa mi ništa ne nedostaje“

Mnogim odraslim ljudima teško je preispitivati fizičko kažnjavanje jer to doživljavaju kao osudu svojih roditelja ili celog djetinjstva.

Ali možemo voleti svoje roditelje i istovremeno priznati da su neki njihovi postupci bili pogrešni. Možemo da razumemo da su radili ono što su znali i da odlučimo da sa onim što mi danas znamo postupamo drugačije.

Možda ste izrasli u dobru osobu. Ali to ne dokazuje da ste dobro zbog batina. Verovatnije je da ste izrasli zahvaljujući ljubavi koju ste takođe dobili, podršci drugih ljudi, svojim sposobnostima i dobrim iskustvima — ili uprkos tome što su vas tukli.

Promeniti obrazac nije izdaja porodice. To može biti nastavak ljubavi — sa više znanja i manje straha.

Odgoj bez udaranja nije odgoj bez granica

Ne udarati dete ne znači pustiti ga da radi šta želi. Roditelj i dalje vodi.

Treba zaustaviti opasno ponašanje, skloniti predmet, razdvojiti decu, završiti aktivnost ili primeniti razumnu posledicu povezanu sa ponašanjem.

I uz sve to, dete može da plače, protestuje ili bude ljuto zbog granice. Teška emocija nije dokaz da je granica pogrešna. Dete upravo uči nešto novo, a učenje je ponekad težak proces i često uključuje frustraciju. Razlika je u tome što dete zaustavljamo kako bismo nekoga zaštitili, a ne kako bismo mu naneli bol i strah.

Šta uraditi umesto udarca

U napetom trenutku roditelju nije potreban savršen govor. Potrebno je prvo zaustaviti štetu, a tek kasnije objašnjavati i poučavati.

Zaustavite ponašanje kratko i jasno:

„Neću ti dopustiti da udaraš. Zaustavit ću tvoje ruke.“

„Ovo nije sigurno. Skloniću te odavde.“

„Igračku sada sklanjam jer je bacaš. Pokušat ćemo ponovo kasnije.“

Ne ulazite u dugu raspravu:

„Imaš pravo da budeš ljut na mene. Odluka ostaje ista.“

„Sada izlazimo. Razgovaraćemo kada se smirimo.“

Ako osećate da biste mogli da udarite dete, prvo zaustavite sebe.

Ako je dete sigurno, prestanite da govorite, spustite ruke i odmaknite se nekoliko koraka. Ako je moguće, zamolite drugu odraslu osobu da nakratko preuzme situaciju. Sigurnost se mora osigurati odmah, ali razgovor može sačekati dok ponovo ne budete mogli da kontrolišete svoje telo i glas.

Kada se svi smire, pomozite detetu da nauči šta može uraditi sledeći put:

„Šta se dogodilo pre nego što si udario?“

„Šta si tada hteo?“

„Kako možeš da tražiš igračku bez udaranja?“

„Hajde da uvežbamo šta možeš reći kada si ljut.“

Cilj discipline nije da dete pati zbog onoga što je uradilo, nego da postepeno razvije veštinu koja mu je u tom trenutku nedostajala. Dosledna reakcija roditelja pomaže detetu da nauči šta je prihvatljivo ponašanje.

Ako ste već udarili dete

Jedan udarac ne određuje celi odnos, ali ga ne treba umanjivati. Ono što uradimo nakon njega veoma je važno.

Kada se smirite, možete reći:

„Udarila sam te. Nisam to smela da uradim. Niko nema pravo da te udara. Ti nisi odgovoran za moj udarac. Trebala sam da zaustavim tvoje ponašanje na drugačiji način. Ono što si uradio i dalje nije prihvatljivo i razgovaraćemo o tome, ali bez udaranja. Žao mi je i radiću na tome da se ovo ne ponovi.“

Izvinjenje ne oduzima roditelju autoritet. Ono detetu pokazuje da osoba može imati moć, pogrešiti, preuzeti odgovornost i pokušati popraviti odnos. Izvinjenje ne može da izbriše ono što se dogodilo, ali može biti prvi korak prema vraćanju osećaja sigurnosti i poverenja.

Ako se udaranje ponavlja ili osećate da ga ne možete zaustaviti, samo obećanje verovatno neće biti dovoljno. Potrebni su konkretan plan, podrška druge odrasle osobe i, kada je dostupna, stručna pomoć.

Detetu nije potreban savršen roditelj. Potrebna mu je odrasla osoba koja je spremna da uči, popravlja ono što je povredila i koristiti svoju moć da zaštiti, a ne da zastraši.

Možda nam u tome može pomoći i sećanje na sopstveno detinjstvo: šta smo nakon batina zaista naučili i šta nam je tada bilo potrebnije?

Zato se pre sljedeće kazne vredi zapitati: „Šta želim da moje dete iz ovog trenutka nauči — osim da posluša zato što me se boji?“

O autorki

Samra Dedić je pedagoškinja, psihološkinja i sistemska porodična savetnica. Majka je jedne devojčice, a piše o roditeljstvu, odnosima i potrebama koje se nalaze iza dečijeg ponašanja.

Izvori:

Heilmann, A. i sar. (2021). Physical punishment and child outcomes: A narrative review of prospective studies. The Lancet, 398(10297), 355–364. https://doi.org/10.1016/S0140-6736(21)00582-1

World Health Organization. Corporal punishment and health. https://www.who.int/news-room/fact-sheets/detail/corporal-punishment-and-healthSege, R. D. i Siegel, B. S. (2018). Effective Discipline to Raise Healthy Children. Pediatrics, 142(6), e20183112. https://doi.org/10.1542/peds.2018-3112UNICEF Bosnia and Herzegovina. (2025).

Situation Analysis of Children and Youth in Bosnia and Herzegovina.https://www.unicef.org/bih/en/reports/situation-analysis-position-children-and-adolescents-bosnia-and-herzegovina