/11 /11

Učite ih da nije u redu da svoje loše raspoloženje projektuju na ljude oko sebe. Naučite ih kako da se nose sa frustracijama, ljutnjom, tugom, i razočaranjima. Naučite ih da nije prihvatljivo da se ponašaju nepristojno prema ljudima.

Učite ih visokim standardima! Ali molim Vas, držite se i Vi visokih standarda takođe.

Ne projektujte svoje loše raspoloženje. Naučite kako da obuzdate svoje frustracije, ljutnju, strah, tugu ili razočaranja. Ne budite nepristojni prema njima. Svima su potrebni visoki standardi, a znate li šta je ono što nam je svima takođe potrebno? Malo milosti. Vi možete bolje, ali ponekad imate loš i težak dan, pa kažete nešto što nije lepo, ili lupite vratima, ili vičete na svoju decu.

Mi nismo roboti. Ponekad je život težak, i potrebna nam je pauza, a ne lekcija. Potreban nam je zagrljaj, a ne pogled pun prezira. Znamo da smo pogrešili, ali smo prolazili kroz težak period. Potrebna nam je milost. Isti je slučaj i sa našom decom.“

Evo dobre vežbe. Zamislite da ste dete. Slušajte sebe i ostale odrasle osobe u vašoj kući i obratite pažnju da li će vas bilo šta što kažete ili uradite dovesti u opasnost.

Da li ste ignorisali vaše dete dok vam se obraćalo?

Da li ste vikali na nekoga?

Da li ste govorili tonom nepoštovanja?

Da li je Vaš partner?

Da li ste zalupili vratima, zakolutali očima, ili se ljutili zbog još jednog zahteva?

Ovo je vežba koja se radi „široko-otvorenih očiju“ iz razloga što u tim situacijama shvatamo da bi većina nas uradila barem jednu od ovih stvari zbog koje bismo izgrdili svoje dete zato što ono to isto radi.

Imamo svoje razloge, naravno. Pod stresom smo zbog posla. Lišeni smo sna zbog bebe. Bolesni smo ili u bolovima ili pod uticajem hormona. Mi smo dobri ljudi koji se jako trude i koji s vremena na vreme zabrljaju. Uzimamo u obzir razloge svog ponašanja, opravdavamo ga njima i opraštamo sebi zbog učinjenih grešaka.

Ali u situacijama kada naša deca to isto urade mi ne uzimamo u obzir razloge koji se kriju u pozadini. Posmatramo svoju decu kao nevaljalu i krećemo odmah na ispravljanje tih postupaka. Za nas je u redu da se ponašamo kao ljudi, ali od svoje dece očekujemo bolje i više, a to nije fer.

Ako svoj temperament ne mogu da držim pod kontrolom sve vreme, ne očekujem ni od svog deteta da poseduje savršenu emocionalnu kontrolu. Ukoliko ne mogu da pazim na svoj glas i pričam uvek ljubaznim tonom, kako od svog deteta mogu da očekujem tako nešto?

Očekujemo da se naši maleni sa svojim nerazvijenim mozgovima i ograničenim životnim iskustvom ponašaju bolje od odraslih ljudi i žena. I, ukoliko mi ne verujete, poslušajte sledeću predsedničku debatu ili iskoristite svoje slobodno vreme da prelistate obaveštenja na društvenim mrežama. 

U potpunosti podržavam visoke standarde. Mislim da od svoje dece treba da očekujemo da budu ljubazna, pažljiva i da se lepo ponašaju. Mislim da i sami treba da živimo u skladu sa svojim očekivanjima. 

Jako je važno, naravno, da učimo decu da nikada ne treba da budu nepristojni ili da se ponašaju bez poštovanja. Deca, i svi ljudi uopšte, treba da budu odgovorni za svoje postupke. Ukoliko ne ispravljamo decu u onim trenucima kada je to potrebno, takvo ponašanje predstavlja permisivnost, a to onda nije pozitivno roditeljstvo. To nije roditeljstvo uopšte. Moramo ih učiti da budu bolji, i mi moramo biti bolji, zajedno. Mi, odrasli, moramo da postavimo visoke standarde i da ih vodimo tim putem. Moramo takođe da zapamtimo, da je ponekad, ipak, saosećanje najbolji učitelj. A ponekad je milost najbolje rešenje.

Ja sam dobra osoba, ali takođe znam i da imam svoje nedostatke. Ja sam nesavršeno ljudsko biće koje zabrlja uprkos svom mom trudu, i takođe znam da će i moja mala nesavršena bića isto tako zabrljati. To ne znači da su njihovi loši izbori „u redu“, ali čini da ih bolje razumemo i svima nama daje šansu da sazrevamo i usavršavamo se. Ponekad je ispravljanje apsolutno potrebno kako bismo bili sigurni. A ponekad je upravo milost sve ono što nam je potrebno.

Prevod: creativechild