Glas joj je i dalje bio jutarnje promukao, nije stigla ni da ispriča gde je bila za 1. maj. Foto: Freepik.com

/11 /11

Još samo pet minuta. Onda je ustala, oprala zube i spakovala sendvič koji joj je mama napravila. Njen omiljeni.

Ušla je u svoju školu, u svoju učionicu, sela u svoju klupu. Sa svojim drugovima.

Glas joj je i dalje bio jutarnje promukao, nije stigla ni da ispriča gde je bila za 1. maj. Nije pojela ni sendvič.

Nije se vratila kući iz škole. I neće se vratiti nikada.

I baš me briga gde je u sistemu zapelo. I kao da je važno ko je kriv. Ako ti treba odgovor.

Evo ga.

Svi.

Pre nego što kreneš da upireš prstom u druge, možda ipak da ga staviš na čelo.

I da pitaš onog malog ćutljivog iz komšiluka, kakav mu je bio dan. I da njoj kažeš kako joj fenomenalno stoje naočare sa dioptrijom. I kada ti dete priča šta mu se desilo, ti ga stvarno slušaš.

On nije dobar zato što ćuti. On ćuti zato što mu nije dobro.

Jer sve će biti u redu. Dok jednom ne bude.

Autor: Maja Kotličić