Čitam i ne verujem...Opet žensko, treća kćerka, moraće popravni, nema naslednika- zatvoriće se kuća, proterao ženu jer mu nije rodila sina, abortusi pošto su saznali pol...Da li je moguće? Da li se o tome zaista priča, piše? U kom veku smo mi? Gde smo pogrešili? Gde zalutali? Kom dobru se nadamo? Da li smo svesni da uvek, ali uvek moramo da pazimo šta želimo?!
Imala sam predivnu trudnoću. Toliko sam uživala i radovala se. To je to, to je vrhunac sreće, nositi u sebi nešto najsvetije i najlepše. Sama pomisao na to, me prosto činila posebnom. Život je bio tako lep i ništa to nije moglo promeniti.
Ultrazvuk reče dečak. Ne znam da li je suvišno reći da mi je u tom trenutku bilo potpuno svejedno, kog je pola, samo da sve ide i napreduje kako treba. Jel kuca srce, mrda li se, ima li dovoljno plodove vode...i to je sve što me zanima.
Vremenom sam počela da se privikavam na ideju da je sin...obraćala sam mu se u muškom rodu, likovala kada bi mi bake na ulici rekle "uh, što nosiš momčinu", smišljala imena, htela ja to da priznam (naglas) ili ne, osecala se VEĆOM ženom, jer nosim prvo pa muško...Strašno, sramno, ponižavajuće...Toliko se kajem...
Približavao se i dan porođaja...Pokupovali sve u plavoj boji, posvađali se milion puta hoće li biti Matija ili Miloš, da li ce biti Zvezdaš ili Partizanovac, fudbal ili košarka... Čudno je sve počelo, kao neki nagoveštaj, nisam bila spremna, nenadano, preuranjeno, ne čuju se bebini otkucaji...mora carski, pripreme, sala, mrak...
Po buđenju, upitah za svoje malo čedo.Toliko sam želela da ga vidim, srećna i usplahirena što je napokon stigao čas da se upoznamo...Babica mi u prolazu reče, uskoro ću vam doneti kćerkicu." Kćerkicu? Kakvu kćerkicu, nisam ja rodila kćerkicu, nego sina.Vi ste to nešto pobrkali. Molim vas proverite pre nego što nešto izgovorite". I ode, zbunjena, uplašena i potpuno šokirana. Vreme je prolazilo jezivo sporo. Napokon..."Oprostite gospođo, ali vi ste zaista rodili kćerkicu...duga 54, teska 3400..."ostalo nisam ni čula. Ne znam zašto, ali bilo mi je krivo, žao, čudno...Pa, zar nisu rekli dečak, zar nismo videli i mi na ultrazvuku...možda ono što smo hteli da vidimo...Da, priznajem sebi, njoj, Bogu...bilo mi je krivo...Sve dok je ne uzeh u naručje! O ljubavi moje goleme, moje sreće,mog blagostanja, moje srećkalice u rukama... baš me je bilo briga i da je Marsovac, moja je, moja je...
Ali...vrag ne spava...
Toliko se vremenom pojavilo problema, bolesti, dijagnoza, suza...toliko nesreća da me strah da se i sećam, a kamoli pišem o tome... Borile smo se kao lavice, uvek zajedno i uvek do poslednjeg atoma...Toliko toga me je naučila, toliko učinila posebnom, ponosnom i jedinstvenom. Jer sam njena majka, njen prijatelj, njen stub koji je uvek drži, bez obzira na... Borimo se još uvek, i borićemo se...ali me nikada nije i nikada neće napustiti misao, da li bi bila zdrava, da je nisam dočekala razmišljajuci da sam prevarena jer nije sin...
Ljubav nema unapred pripremljeno ime, izgled ili pol...Ljubav se prosto rodi!
Dubravka Bakoč Vujinović
Klikni “Like” i dodaj svoj komentar na članak:
POKLANJAMO KNJIGU: "Moje pantalone su ...
Slikovnica o malom srcu na gaćicama, ali velikom u grudima!
14
NE DIRAJ MI MAJKU
Neka me je ona premlada ili prestara rodila, neka ne postavlja bogate trpeze, ne oblači se po tvom ukusu, neka je premrš...
13