Da li su deca danas sposobna da sama sebe ograniče u ovakvom sistemu vrednosti i obrazovanja?

/11 /11

Portali Detinjarije.rs, bebac.com, Zelenaucionica.com, Ringeraja.rs, Mojpedijatar.co.rs, Najboljamamanasvetu.com i Instagram stranica Mama zašto, koje prati preko milion roditelja dece predškolskog i školskog uzrasta, pokreću apel za utvrđivanje i preuzimanje ODGOVORNOSTI INSTITUCIJA u slučaju nasilja učenika nad nastavnicom u Trsteniku.

Na osnovu iskustava koja sa nama već godinama dele naši čitaoci iz svih krajeva zemlje, njihovog osećaja usamljenosti i nemoći, kao i opšte atmosfere u našim vaspitno-obrazovnim institucijama, portali Detinjarije, bebac, Zelena učionica, Ringeraja, Moj pedijatar, Najbolja mama na svetu i blog “Mama zašto” pokreću apel za utvrđivanje i preuzimanje ODGOVORNOSTI INSTITUCIJA u slučaju nasilja učenika nad nastavnicom u Trsteniku, ali i u svim ostalim slučajevima koji ovih dana neprestano potresaju javnost.

Da li postoje ozbiljni propusti u radu direktora, odeljenjskog starešine, pedagoga i psihologa škole u kojoj se nasilje dogodilo? Da li postoji odgovornost Centra za socijalni rad koji nije prepoznao ozbiljnost problema?

Na koji način je pomogla Školska uprava?

Da li se nasilnik ili žrtva postaje "preko noći" ili je to proces, koji institucije nadležne za vaspitanje i obrazovanje dece, mogu i dužne su da isprate?

Da li su roditelji redovno obaveštavani o ponašanju dece u školi, u vršnjačkoj grupi, tokom prethodnih godina? Deca menjaju ponašanje kada su bez nadzora roditelja. Zar ne? Ako su roditelji bili "gluvi" na pozive škole, da li je redovno obaveštavana socijalna služba? Ako socijalna služba nije reagovala, da li je škola to prijavljivala nadležnom Ministarstvu? O svemu tome mora postojati evidencija. Ako ne postoji – škola nije uradila svoj deo posla i svi u lancu bi trebalo da odgovaraju. Ne samo vinovnici nasilja.

Da li deca i roditelji imaju ključ ovog problema, ukoliko ih sistem ostavlja same do potpune eksplozije, koju smo imali priliku da vidimo?

Da li u današnjoj školi možeš biti neutralan ili u našem sistemu moraš da izabereš - ili si nasilnik ili si žrtva? Da li znate da postoje deca koja moraju da biraju između toga da budu podrška nasilnicima ili da budu dobra deca, onako kako su ih roditelji učili, ali da onda prihvate ulogu žrtve? Njih je najviše.

Šta biste izabrali?

Da li je istina da u pojedinim odeljenjima, čak i osnovnih škola, posebno ako si dečak, ne smeš reći da si pročitao lektiru? Bićeš predmet podsmeha. Poštovanje škole među vršnjacima često nije popularno, pa deca biraju prioritet – pripadanje grupi ili poštovanje vaspitnog stila koji donose iz porodice. Zakon jačeg čini svoje. Kako je “jači” postao zaista jači? Ko je kriv za to?

Na snimku koji nas je sve do koske zgrozio, da li je neko primetio odsustvo autoriteta nastavnice? Šta je po tom pitanju urađeno? Ne, nije ona kriva za to što joj se desilo, naravno. Da li je, pored učenika, kriva i škola? Da li je mogla to da spreči? Tako što će direktor, pedagog i psiholog redovno obilaziti učionice. Tako što će, ako se zna da imaju zaposlenu koja ima poteškoća da održi disciplinu na času, njeni časovi biti održavani sa otvorenim vratima blizu zbornice (recimo). Tako što će reagovati i na mnogo manje incidente od ovog. Tako što se nijedna situacija neće gurati pod tepih.

Očigledno je da nastavnica, kojoj dajemo punu podršku, nije mogla sama.

“Glasnije nego ikad, odzvanja pitanje roditelja koji ŽELE saradnju sa školom: imaju li sa kim?”

Kako je došlo do toga da predavač koji doživi ovako težak prekršaj ode kući, a da incident nije prijavio NIKOM, misleći da je nemoćan i kako sam kaže, nesvestan toga što mu se dogodilo? Ukazuje li to na odsustvo podrške sistema?

Da li su deca danas sposobna da sama sebe ograniče u ovakvom sistemu vrednosti i obrazovanja?

Krivi su. Ali, da li su jedini?

Kućno vaspitanje je jako važno. Najvažnije. To nije sporno. Pitamo se, ipak, da li je baš, baš, baš “sve iz kuće”? Ima li vrednosni sistem društva uticaj na decu ili roditelji imaju supermoći?

Koliko puta je škola, do sada, preuzela svoj deo posla u vidu pojačanog vaspitnog rada sa tim učenicima i roditeljima, dok se nije dogodio potpuni gubitak kompasa?

Koliko puta je Centar za socijalni rad (ako je upoznat sa slučajem) reagovao uspostavljanjem intenzivne saradnje sa porodicom dece koja imaju probleme u ponašanju?

Voleli bismo da sistem preuzme svoj deo odgovornosti.

Da nam pomogne.

U konkretnom slučaju pošteno podnese ostavku ili dobije otkaz. Zajedno sa učenicima.

Da prizna.

Kao što se (s pravom) traži kazna za učenike i roditelje, da se na isti način za propuste kazne i odgovorni u sistemu.

Pozivamo na saradnju roditelja i škole. Na poštovanje. Uzajamno.

Da, među roditeljima će uvek biti onih koji nisu dostupni. Ali, treba li svi da budemo taoci činjenice da se sistem ne bavi nekolicinom roditelja koji svoj posao ne obavljaju kako treba?

Ipak, glasnije nego ikad, odzvanja pitanje roditelja koji ŽELE saradnju sa školom i institucijama: imaju li sa kim?