Važnost porodice i njenog stabilnog ili što stabilnijeg funkcionisanja je zapravo najvažniji uslov za oporavak i napredovanje ranjivog člana. (Foto: Freepik)

/11 /11

Živeti u porodici u kojoj neko od njenih članova ima neku vrstu dijagnoze može da predstavlja veliki izazov, posebno za članove koji nisu uspešno savladali  fazu prihvatanja ili razrešenja u odnosu na dijagnozu, o čemu smo već pisali u prethodnom tekstu.  

Nekada je porodici potrebna podrška i vođenje kroz sam proces i nekada sam proces traje dugo. Pored izazova vezanih za uspostavljanje kvalitetnog odnosa roditelj-dete u ovakvim porodicama, kao porodični terapeuti, često se susrećemo i sa drugim poteškoćama vezanim za rešavanje zadataka u različitim fazama životnog ciklusa koje mogu da donesu dodatnu tenziju u porodici.

PROČITAJ JOŠ: Moje dete ima dijagnozu. Kako da se suočim i prihvatim?

Već i samo formiranje koroditeljskog odnosa je neretko zasićeno nebalansiranom uključenošću roditelja. U tom smislu postoji rizik vezan za doživljaj jednakosti u brizi o detetu koji mogu mogu osećati oba oditelja ( preuključenost i stres jednog roditelja naspram osećaja nekompetentnosti drugod ..itd.). S druge strane, razvojni zadatak vezan za razdvajanje bračnog od roditeljskog funkcionisanja može biti otežan zbog značajne količine stresa u roditeljskoj ulozi koji može da se preliva na bračni, odnosno partnerski odnos. Roditelji se sa stresom bore na najrazličitije načine i pokušavaju da se što adekvatnije prilagode.

Osim poteškoća koje imaju roditelji u svom funkcionisanju, ne smemo zaboraviti braću i sestre dece sa smetnjama u razvoju. Sibling relacije su često opterećene izazovima sa kojima se braća i sestre susreću tokom svog odrastanja. Neka od istraživanja pokazuju da braća i sestre dece sa smetnjama u razvoju često odrastaju u uslovima pojačanog stresa, a da pritom nemaju kognitivne i emocionalne kapacitete da ga obrade. Oni u svojim reakcijama mogu da iskazuju konfuziju ili nejasno razumevanje porodičnih okolnosti. S jedne strane, mogu osećati ljubav i biti zaštitnički orjentisana prema bratu ili sestri. U isto vreme mogu da osećaju ozlojeđenost, zbunjenost, krivicu, tugu ili strah. Bez sposobnosti da ova osećanja razumeju, izraze ili ih prevladaju oni su u riziku od dugoročnih posledica po sopstveno samopouzdanje i osećaj vrednosti. Ljutnja i krivica mogu se preoblikovati u stid i osećaj bezvrednosti, što može da rezultira dugoročnim problemima  (depresija, anksioznost, somatizacije).

PROČITAJ JOŠ: Kako je biti roditelj deteta sa smetnjama u razvoju

Neretko se braća i sestre osećaju izolovano na neki način zbog svoje pozicije u porodičnom sistemu, i širim sistemima. Teškoća u komunikaciji ili razmeni osećanja sa bratom ili sestrom koji imaju smetnje u razvoju, nemogućnost deljenja svakodnevnice na uobičajen način, doživljaj da ih prijatelji ne mogu razumeti zbog drugačijeg konteksta mogu da dovedu do osećanja usamljenosti. Čest pratilac odrastanja brata ili sestre deteta sa smetnjama jeste nedostatak pažnje od roditelja ili šireg porodičnog sistema, jer je sva energija i roditeljska pažnja usmerena na neophodnu brigu za člana sa nekom vrstom dijagnoze. Često i sami doživljavaju da su njihove potrebe manje važne. Odnosi sa roditeljima takođe mogu biti opterećeni traženjem podrške zdravog deteta. Ljutnja, strah, stid, tuga, krivica, teškoće separacije od porodice kad za to dođe vreme i na kraju briga za sopstvenu budućnost i budućnost svoje potencijane porodice prokreacije, otežavaju odrastanje i život brata ili sestre ometenog.

Iz svega navedenog vidimo da sa saznanjem o dijagnozi ili bilo kakvoj vrsti stanja kod nekog od članova, porodica neretko suštinski menja svoju dinamiku i susreće se sa izazovom za koji često nije spremna. Sistem podrške koji nude zdravstvene ustanove kod nas, najčeće nudi samo tretman za obolelog člana, dok psihoterapijska podrška porodici izostaje.

Važnost porodice i njenog stabilnog ili što stabilnijeg funkcionisanja je zapravo najvažniji uslov za oporavak i napredovanje ranjivog člana. Ovo je tema sa kojom se na porodičnoj terapiji najčešće susrećemo kada porodica govori o onome šta im je zaista potrebno na putu savladavanja i suočavanja sa različitim dijagnozama.

U narednom tekstu približićemo čitaocima kako bi mogla da izgleda psihoterapijska podrška članovima porodica dece sa razvojnim teškoćama. 

PROČITAJ JOŠ: Kada dete postavi pitanje: Jesam li ja drugačiji?

Autor: Viva Verbum

www.vivaverbum.rs

Promo objava